O političkom kapacitetu organizovanih ljudi- Građanski pokreti i/ili partije i izbori

Od 28. februara do 3. marta 2018. godine, u prostorijama Grupe za konceptualnu politiku (GKP) održani su razgovori aktivista iz Niša iz Udruženog pokreta slobodnih stanara (UPSS) – Rastislav Dinić i Saša Petrović, Noa Treister iz Beograda, Omladinskog centra CK13 iz Novog Sada – Ozren Lazić i Borislav Prodanović, Petar Atanacković iz Projekthausa Potsdam iz Nemačke i GKP-a – Branka Ćurčić, Zoran Gajić, Branislav Kozarčić, Savo Romčević i Slobodan Stošić, sa francuskim antropologom i političkim aktivistom – Silvenom Lazarisom (Sylvain Lazarus).

Četvrtu godinu za redom a tekuće u saradnji sa Omladinskim centrom CK13, GKP je u okviru projekta „Lokalne politike i urbana samouprava“ organizovao trodnevne diskusione radionice sa gostom iz Francuske, Silvenom Lazarisom. Kao i prethodnih godina (http://detelinara.org/stvari-ne-pocinju-prostim-odbijanjem-vec-odlukom-da-se-s-ljudima-radi-na-necemu/ i http://detelinara.org/razgovori-sa-silvenom-lazarisom-raditi-s-ljudima-znaci-raditi-sa-onima-koji-imaju-odmak-od-struktura-vlasti-partija-i-korupcije/ ), razgovori su se ticali politike i savremenosti, odnosno politike ljudi u današnjem trenutku, koji je u Srbiji obeležen (post)izbornim efektima lokalnih izbora u Beogradu i postojanjem građanskih pokreta čiji odnos prema državi, kako se čini, treba da bude definisan u narednom periodu. Pogotovo ukoliko mišljenje politike uključuje i mišljenje kompleksnosti države, odnosa moći ljudi i građanskih pokreta prema državi, i neizostavno prema partiji i izbornoj politici.

Mobilizacija ljudi i kako je održati

Aktivisti iz UPSS-a, Niš su izneli glavne tačke organizovanja ovog pokreta u koji je građane okupio problem izuzetno visokih računa za grejanje, čije je regulisanje za mnoge od njih postalo nemoguće i neodrživo. Njihovo organizovanje se odvijalo kroz okupljanje ljudi na skupštinama udruženja, na javnim diskusijama, kroz pokušaje pregovora sa Javnim preduzećem Toplana, kroz ulične proteste, kroz povezivanje sa mnogim drugim organizacijama u Srbiji, putem apelovanja na ministarstva, uprave i međunarodne institucije i organizovanjem mnogih drugih akcija. Obratili smo pažnju na dve bitne tačke „slučaja Toplana“ koji predstavljaju generativan i fokusiran rad UPSS-a, a prva od njih je tzv. prazna stolica ili mesto u Nadzornom odboru JP Toplana u Nišu. Ova akcija je za novosadske organizacije bitna jer svedoči o borbi građana za učestvovanje u radu institucija i neposrednom upravljanju stvarima od javnog i zajedničkog interesa što je zagarantovano Zakonom o lokalnoj samoupravi, bez potrebe da se učestvuje u njima putem kandidovanja na izborima a potom sračunavanja koalicionog kapaciteta, što put učešća u radu institucija čini predugim i neizvesnim. Prazna stolica u Nadzornom odboru nije predviđena statutom JP Toplana, ali nije ni zabranjena, što je predstavljalo osnovu da je građani Niša zatraže i ostvare. Iako bi se učešće u radu ovakve institucije putem prazne stolice moglo smatrati limitiranim s obzirom da ono ne znači i mogućnost donošenja odluka koje se tiču rada preduzeća, ovaj zahtev i njegovo ostvarenje predstavljaju primer inventivnosti organizovanih građana. Pre svega, ovo je način praćenja i kontrole načina rada javnog preduzeća i izvor informacija, koji potom služe analizi i predstavljaju osnovu za generisanje akcija članova pokreta.

Nešto je drugačija situacija sa pokretanjem krivičnih prijava, što je redovna praksa ovog udruženja i pokreta i koje pokreću kada naiđu na nepravilnosti u radu javnih preduzeća i različitih organa vlasti. Kako smo shvatili, ni jednu od mnoštva podnetih krivičnih prijava tužilaštvo nije pokrenulo, pa se postavilo pitanje da li one predstavljaju sredstvo za neku drugu aktivnost, poput stalnog pritiska na vlast ili skretanje pažnje medija na aktivnosti pokreta čime se javnost u najširem smislu obaveštava o njihovom radu koji jeste od javnog interesa. Ono što smo prepoznali kao zajedničku tačku je bavljenje akutnim problemima koje donose i sa kojima se suočavaju građani, sa kojima se zajednički definiše problem jer ljudi često nisu u prilici sami da ga definišu. Upravo je ovo deo koji se tiče problema kompleksnosti države i načina njenog funkcionisanja s jedne strane, i pronalaženje argumentacije, sredstava i načina za njegovo rešavanje. U iskustvu ovog pokreta, ulaz u ovu praksu čini se dvojakim: oni se bave problemima koje ljudi imaju u odnosu na javna preduzeća (JP Toplana, Parking servis); dok s druge strane postoji praksa bavljenja problemima u više javnih preduzeća kako bi se održao zadovoljavajući nivo mobilizacije građana. Čini se da je ostao nejasan odnos između konkretnih uvida i problema koje predočavaju građani i održavanja nivoa njihove mobilizacije, jer ostaje pitanje oko kog tačno problema se mobilišu, te onda on ne mora biti specifičan već opšti problem koji se tiče mobilizacije. Problema je zaista mnogo i možda je moguće delovati na više planova istovremeno, što podrazumeva izuzetno visok stepen subjektivacije i političkog kapaciteta uključenih građana. I ovo je jedno od mesta o kojem je potrebno i dalje razgovarati i pokušati na zajedničkim osnovama dati odgovor na njega, što je osnova za osnaženje praksi pokreta i udruženih građana.

Izborna politika na strani ljudi i građanskih pokreta?

Razgovori su se odvijali u predizbornoj atmosferi, neposredno pred lokalne izbore za skupštinu u Beogradu, i iz više različitih uglova i uloga učesnici su podržali napore Inicijative Ne da(vi)mo Beograd (Inicijativa NDMBGD). Niški aktivisti su pošli od iskustva zajedničkog učešća na protestima 2016. godine u Beogradu i Nišu i učešća u asocijaciji pokreta i inicijativa iz više gradova u Srbiji koje su danas okupljene pod imenom „Građanski front“; članovi novosadskih organizacija takođe iz učešća na protestima – što je predstavljalo značajan trenutak za osnivanje Inicijative nezavisne kulturne scene Novog Sada (INKSNS) 2016. godine, ali i iz tekućeg rada u okviru Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (ANKSS) i prethodne saradnje u okviru udruženja građana. UPSS je imao iskustvo izborne politike kada je kandidovao građanskog kandidata (Saša Janković) za predsedničke izbore u Srbiji 2017. godine, a istom kandidatu je podršku pružila Inicijativa NDMBGD. Zahvaljujući ovome, kao i aktuelnim izborima u Beogradu, vidimo da ovim pokretima i inicijativima izborna politika nije strana. U tome su niški aktivisti skrenuli pažnju da je jedan od problema to što glasači daju svoj glas samo tog dana kada se izbori održavaju, ali da je potreban njihov angažman i pre i nakon izbora. Zbog toga bismo rekli da je taktika UPSS-a sveobuhvatna – predlaže svoje kandidate za izbore jer time ljudima omogućuju da glasaju za boljeg kandidata i angažuje ljude na lokalnim i konkretnim akcijama. Stoga je za njih izborni proces znatno širi od samog izlaska na izbore, i on takođe uključuje treći element koji bi bio ostvarenje Ustavom zagarantovanog prava svakog građanina da može da se kandiduje na izborima i da, kako su rekli, dobije ravnopravnu medijsku zastupljenost kao i ostali kandidati. Postavilo se pitanje da li je ovim praksama moguće napraviti intervenciju u izborni sistem i šta bi ona tačno mogla da znači.

Politički aktivista i antropolog Silven Lazaris je skrenuo pažnju da postoji logika sistema i imajući to u vidu da je realno postaviti pitanje da li se zaista može biti građanski predsednik u ovakvom predsedničkom sistemu. Ako pak razlog nije u kandidatu jer je on deo sistema, postavio je pitanje koji bi onda bio ulog odluke građanskog pokreta da kandiduje nekoga ko je istovremeno ili u prvoj tački van sistema, a istovremeno ili potom u sistemu izborne i partijske politike? Da li građanski pokreti time dobijaju izbornu snagu? Jer reč je o lokalnim pokretima građana, i pitanje ne mora biti „koji kandidat“ niti ulog mora da leži u njemu, već je pitanje da li bi ovakva akcija pomogla radu ovih pokreta i da li bi im olakšala delovanje na lokalnom nivou. Za Lazarisa, izborna i glasačka logika ove prakse jeste logika saveza, a ne podele ljudi na one koji glasaju i one koji ne glasaju u okviru pokreta, što smatra dobrim. I učešće u ovom procesu je po njemu dvojako: tiče se afirmisanja prava koje građani i pokreti imaju i tiče se tih prava u korumpiranom i partizovanom sistemu. Pozitivan ishod ove prakse ne bi trebalo videti na nivou rezultata glasanja i izbora, već na nivou pokreta i na pitanju šta njemu u afirmativnom smislu mogu da donesu. Za Lazarisa, aktivisti u ovom slučaju i putem svoje prakse vide tri stvari: korumpirane partije/građanske pokrete/izbore, dok Lazaris vidi dve: građanske pokrete/partije i izbore.

Odnos građanskih pokreta prema državi je veliko pitanje današnjice i za Lazarisa. Iz razgovora sa studentima o Arapskom proleću u Tunisu njihova mišljenja su se razišla: svrgnut je i proteran vođa ali nije bilo plana za državu, što je za studente predstavljalo slabost pokreta, ali ne i za Lazarisa jer smatra da ulog nije bio imati novi državni projekat već jasno definisane stavove kakav je, recimo, bio stav prema korupciji. To je veliko i važno pitanje za Lazarisa: postoji pravo i moć organizovanih ljudi i s druge strane postoji država, a izbori su ti koji potvrđuju tranzitivnost od masovnih pokreta ka državi.

Hronologija sadašnjosti“

Silven Lazaris se najpre obratio pitanju istorije. Kraj XX veka do danas, obeležen je nizom nejasnih događaja, nakon kraja marksizma-socijalizma padom SSSRa i ratovima u Jugoslaviji i restauracije kapitalizma. Pitanje za njega nije samo šta imamo da naučimo iz toga, imajući u vidu da se nalazimo u trenutku nakon tih događaja, već kako ono što je zatvoreno i konkluzivno radi i funkcioniše nakon tog zatvaranja. U Francuskoj danas postoji određen broj ljudi i filozofa koji pokušavaju da protektiraju reč komunizam, i njihov argument je da istorijsko iskustvo nije konkluzivno ili zaključno u Lazarisovim terminima. Za njega postoje konluzivna iskustva i veruje da je sekvenca komunizma zatvorena već dugo, u smislu otvorenosti sekvence za ljude, radnike, narod. Govorio je o Francuskoj gde je pitanje istorije vrlo nejasno s obzirom da nema više vizije istorije u vidu klase, klasne borbe koja je bila referentna do 1968. dok ona danas više nema uticaja. Bio je aktivista ’68. u fabrikama gde se odvijao generalni štrajk ali na njegovom kraju vrlo malo ljudi je ostalo u okupaciji fabrika i bilo je očigledno da radnici neće preuzeti upravljanje narodnim pokretom da bi ga vodili ka socijalizmu. Dakle, to nije bila revolucija. Prisustvovao je velikim protestima i tokom njih niko nije rekao: okupiramo i uspostavljamo komunu. Ušao je u politiku sa idejom klasne borbe i radničkog upravljanja političkim procesom, kao i sa idejom da je vizija koju je Lenjin imao o partiji posle preuzimanja moći dovela do kraja carizma, ali i do partije-države čija logika je nadjačala radničku logiku. Često kao primer postojanja vizije istorije citira Lenjina koji 1917. godine u Švajcarskoj govori studentima da će se u narednom ratu SAD i Japan sukobiti, a sam Lazaris se danas, kako kaže, raspituje kod prijatelja ekonomista i istoričara o odnosu SAD i Kine, o tome kakva je situacija i da li je ovo stanje mira ili rata, ali niko ne zna ništa da kaže o tome.

Od atentata u Francuskoj 2015. godine (ubistvo novinara časopisa Šarli Ebdo [Charlie Hebdo)] i dolaskom Makrona na vlast, Lazaris je počeo da organizuje istraživanja i predavanja kojima ne želi da predloži odgovore oko toga šta da se radi, već da postavi nekoliko pravih pitanja današnjice. Prvo predavanje je bilo posvećeno temi zatvaranja klasizma. Pošao je od izjave Karla Marksa u pismu prijateljima u kojem je rekao da nije on izmislio klase i klasnu borbu, već buržoaski ekonomisti i istoričari. Po Marksu, klasna borba se tiče vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, tiče se sukoba za socijalizam i da će sa diktaturom proletarijata doći do kraja klasa. Po Lazarisu, od tog trenutka postoje dva klasizma: sa jedne strane su buržoaski istoričari i ekonomisti koji kažu da postoje klase i klasna borbe, istovremeno da ih je dinamika tržišta nadjačala i da je buržoazija ta klasa koja je nosilac napretka, a s druge strane postoji marksistička vizija o tome da će proletarijat pobediti i da će sa komunizmom doći do kraja klasnih borbi. To se nije desilo. Tokom 1989. Lazaris je realizovao brojne ankete i razgovore s ljudima i radnicima u socijalističkim zemljama, u kantonima u Kini, tokom nekoliko godina u Istočnoj Nemačkoj, Poljskoj i Čehoslovačkoj u kombinatima u doba tranzicije. U jednom trenutku u Istočnoj Nemačkoj i u Kini nije uopšte više bilo privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, nije postojao zakon vrednosti ni profit kao logika proizvodnje. Postojala je država i struktura dominacije, policijske kontrole. Dakle, Marksova teza da će ukidanje privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju okončati klasno društvo pokazala se netačnom. Veruje da se klase nalaze u osnovi države, a država sebi potčinjava društvo. Pitanje odnosa države i revolucije između dominacije i pobune naroda kao revolucionarne države, od Francuske revolucije i tokom čitavog XIX veka bilo je centralno pitanje istorije. To jezgro koje je jezgro odnosa države i revolucije više ne postoji. Pitanje klasa organizuje društvene nauke, pre svega sociologiju, gde se ono definiše klasifikacijom, društvenom stratifikacijom, problemom bogatih i siromašnih, kulturnim i simboličkim kapitalom. Sav Lazarisov politički rad organizovan je oko problematičnog predloga „ljudi misle“ i to ponekad, a ono što on naziva politikom u interiornosti i politikom sa stanovišta ljudi jeste političko mišljenje od strane ljudi. Ali to postavlja mnogo problema, pre svega zbog reči mišljenje, jer se smatra da je ono povezano sa znanjem nauke koje svako drugo mišljenje smatra spontanim ili doksom. Ali kada on kaže „ljudi misle“ to ne znači da oni misle poput naučnika i znalaca. Nauka nema monopol nad mišljenjem. U tom smislu, istorija o kojoj govori je istorija odnosa države i revolucije kao nauke i zvala se istorijski materijalizam, politička ekonomija, političke nauke. Istorija je po njemu nejasna, naučna istorija takođe. Od problema kakav je odnos ljudi prema onome što bismo mi, sledeći njegovu terminologiju preveli kao mišljenje-odnos „ima-postoji“ i mišljenje-odnos „bilo-postojalo je“, potiče ono što on naziva hronologijom sadašnjosti.

Lazaris već deset godina radi u jednom velikom kvartu u predgrađu Pariza, sa mladima, majkama, ljudima čiji su roditelji poreklom iz Afrike i Magreba, i mnogi od njih su Muslimani koji praktikuju svoju veroispovest. Započeli su razgovore neposredno nakon atentata na novinare časopisa Šarli Ebdo, i zapaženo je pitanje religije iz dve pozicije: neki su govorili da je Alah osvećen, a neki da to nije pitanje religije, dok je Lazaris smatrao da to jeste urađeno u ime religije. Diskusije su vodile ka kategoriji zločina i ubistva, za šta se zalagao Lazaris i zalaže se već duže vreme, od borbi za nezavisnost Alžira a protiv terorizma. Rad na ovome je počeo na pitanju zločina i ubistva kao starom pitanju, ali istovremeno radili su na pitanju ubistava u tom predgrađu od pre dvadeset godina koje je bilo prisutno u sećanju ali niko o njemu nije govorio. Pitanje odnosa prema atentatu je vrlo važno u Francuskoj, jer je tadašnji predsednik Holland zajedno sa pokretom „Je suis Charlie“ napravio antiterorističku svetu alijansu, ali bezbedonosno i ekstremno represivnu za prava Muslimana, islamsku veroispovest i za mlade u predgrađima, kao i za sve one koji nisu bili za policijsku kontrolu. Recimo, u školama, deca koja su odbijala da kažu „Ja sam Šarli“ ili ispoštuju minut ćutanja nakon atentata, bivala su zapisana i kažnjena od strane nastavnika i školske administracije. Hronologija sadašnjosti upravo vodi poreklo iz rada sa tim ljudima u predgrađu gde su kroz diskusije ustanovili da postoji ubistvo i da ono ima svoju anteriornost, prethodnicu, što je bilo u fokusu razgovora. I nastavak rada u tom predgrađu sa mladima ticao se pitanja mira i toga da država ne radi na miru između ljudi, već isključivo na tenzijama i sukobljavanju, niti religija, jer postavlja liniju demarkacije između onih koji veruju i onih koji ne veruju. Ako postoji moguće za mir između ljudi treba krenuti upravo od ljudi, poštujući njihova religiozna ubeđenja, ali imajući u vidu da religija neće doneti mir već da je to nešto na čemu mi sami treba da radimo.

Vizija marskizma za Lazarisa je kompleksna: postoji vizija istorije, vizija filozofije (dijalektički materijalizam), teorija znanja koja je i teorija prakse i postoji klasa koja donosi modernost. Po njemu, vizija buržoaskog klasizma ima istu strukturu: njegova vizija istorije je tržište, vizija filozofije je liberalizam, a postavlja se pitanje klase danas. Po Marksu, istorija čovečanstva je istorija klasne borbe koja traje do danas, a njen kraj je revolucionarna promena društa ili uništenje obe klase. Postavlja se pitanje o današnjem postojanju buržoazije, jer recimo u Kini danas postoje oni koji poseduju ali se ne mogu uporediti sa evropskom buržoazijom koja se zasnivala na nasledstvu, i pitanje njenog postojanja danas u Kini, SAD, itd. je i dalje otvoreno. U Francuskoj, na levici postoji jedan filozofski dispozitiv kojim se smatra da je tržište nezamenljivo. Politički rad s ljudima uključuje to da, pošto se izašlo iz marksističkog klasizma, treba da se izađe i iz postavki buržoaskog klasizma, iz njegove filozofije, da bi se radilo sa ljudima na pitanjima hronologije sadašnjosti, tako što će se zajedno s njima raditi na jednoj leksici intelektualnosti.

To bi ukratko bilo ono što je prisutnima saopšteno, a što ćemo uskoro imati prilike da čitamo u vidu tekstova koje Silven upravo piše i na temelju kojih ovih dana drži predavanja u Francuskoj.

Distanca prema državi važnija je nego ikada

Politika uvek podrazumeva organizaciju, a velika referenca za pitanje organizacije jeste država. Raditi na drugim oblicima organizovanja a da oni nisu bliski formi partije-države – ključno je; treba tražiti izlaz iz parlamentarne partije-države kako bi on bio na strani ljudi, i mi se nalazimo na početku tog procesa. U svetlu toga, poslednjeg dana radionica bilo je reči o odnosu Omladinskog centra CK13 prema činjenici da se kroz projekat Evropske prestonice kulture u Novom Sadu otvara još nekoliko kulturnih i omladinskih centara, a potom i o radu Inicijative nezavisne kulturne scene Novog Sada, koja funkcioniše u novim uslovima, skoro dve godine od njenog pokretanja tokom kojih je urađeno dosta toga na uslovima rada nezavisne scene a potom i ostalih aktera u polju kulture i umetnosti u gradu. Novi uslovi podrazumevaju prisustvo realizacije Akcionog plana kulturnog razvoja u čijem koncipiranju su učestvovali i predstavnici Inicijative, ali i postojanje Foruma za kulturu kao javnog tela za stalnu komunikaciju između aktera u kulturi i Gradske uprave za kulturu koji može vrlo lako da postane institucionalizovan i neučinkovit, ukoliko se i sa strane nezavisne scene izgubi interes za sve ono što je moguće njime postići (kao što je slučaj sa predlogom Inicijative koji je grad usvojio, da svaki akter u kulturi može da predlaže delegate ili članove komisije za izbor projekata u kulturi), odnosno, ukoliko sama prestane da brine za uslove svog rada. Insistiranje na pitanju nezavisnosti i autonomije udruženja u odnosu na državu i njenu politiku i dalje će predstavljati osnovu za nove predloge koje Inicijativa priprema u ovom trenutku. S obzirom da ih država nije organizovala već su nastali udruživanjem građana, ovi predlozi će u narednom periodu biti upućeni i drugim organizacijama a ne samo gradskoj vlasti.

print
Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Posted by Branka Ćurčić

Leave a reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *