Koncept izveštaja

Predočiti promenu aktivnosti preko revidiranog budžeta. Projektni novac postaje budžetski i to treba odmah reći. Izveštaj treba da bude kritika procesa i pisani trag onoga što smo nameravali da kažemo na performansu. Koliko u opisu onoga što smo uradili – u stilu konceptualnog ateljea – toliko i u samom sudu o projektu, odnosno evaluaciji koju iznosimo u izveštaju. Kritika projektnog rada sada treba da bude u prvom planu, a ono što zaključujemo o umetnosti ne treba da dominira u izveštaju, koji je ipak izveštaj projekta, a ne dela, jer bi on u tom slučaju bio kritika umetničkog dela. Ali ako zastanemo na ovom simptomu, onda i ovaj izveštaj možemo čitati kao jednu konceptualnu kritiku umetničkog dela.

Samo delo ćemo predstaviti prenosom dela prepiske ili bolje tumačenjem i objašnjenjem koje se iz nje može izvesti jer ipak treba zadovoljiti formu izveštaja. Dakle otpada direktan prenos prepiske. Zamišljamo situaciju u kojoj neko uzima čitav izveštaj uz koji ide i KCK. To je situacija. Kompjuter ostaje netaknut i neotvoren. Dokument koji je postao spomenik ili arheološki nalaz. Uputstvo za njegovo tumačenje je naš izveštaj, i element građe za kritiku dela savremene umetnosti.

Razvoj teksta izveštaja (Detaljan opis realizacije projekta…)

Projekat „Mišljenje umetnika ili katastrofa“ nije izveden u celosti pošto nismo uspeli da obezbedimo finansijsku podršku za njegovu punu realizaciju. Kao što je u raspisu predočeno, projekat je po obimu planiranih aktivnosti širi od onih koje su definisane Revidiranim budžetom, ali i s obzirom na kontekst u kome se razvija kao nastavak projektnog rada započetog prošle godine i koji je imao naslov „Mišljenje umetnosti ili katastrofa“. Cilj koji smo sebi postavili po definiciji projektnog jezika ostaje pred budućim aktivnostima ljudi i udruženja koje će ga smatrati relevantnim i na njega ćemo se osvrnuti samo kako bismo izneli naša zapažanja o relevantnosti problema koji postavlja. Njegovo ostvarenje (postizanje) bi svako takvo zapažanje učinilo izlišnim, pošto bi uspeh sam po sebi dokazao važnost problema za čije je rešenje i postavljen.

Pošto je budžetskim ograničenjem ograničen i rad udruženja, iz perspektive Gradske uprave za kulturu bila je potrebna nova specifikacija stavki ispred kojih – i toga smo svi bili svesni – stoje projektne aktivnosti. Opšte je poznata, iako i dalje neprihvatljiva praksa, da se sa svakom revizijom budžeta događa i preobražaj projektnog novca u budžetski. Dominacija budžetske politike se tako nameće kao problem vredan razmatranja, analize i rešenja – odnosno pronalaženja načina da mu se utekne ako ga se ne može promeniti. Spremnost za promene dokazujemo političkim radom, a ovaj je za nas politika civilnog društva i udruženja građana koja u njemu deluju i u našoj sredini ona je vlasti i upravi poznata kao Inicijativa nezavisne kulturne scene Novog Sada, a uvek dobrodošao način da se nevolje izbegnu je umetnička intervencija koju smo odlučili da izvedemo i suočimo savremenike sa granicom koju postavlja vlast, u ovom slučaju i finansijska.

Delo koje smo odlučili napraviti krenulo je u tom pravcu i, pošto je njegov tok i razvoj rezultat razvoja projekta, mi ćemo ga ukratko izložiti u ovom izveštaju. Delo „Koji crni kompjuter“ se smišlja u toku razgovora i diskusija koje smo vodili sa umetnicima koji su nam se pridružili u realizaciji projekta i bili saradnici na njemu. Zoran Todorović, umetnik i profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, Slobodan Stošić i Borislav Prodanović, novosadski umetnici i učesnici Inicijative nezavisne kulturne scene Novog Sada, bili su naši privilegovani sabesednici i koordinatori radionica na kojima su nas upoznali sa svojim stvaralaštvom i proizvodnjom. Osim njih, na projektu je učestvovala i šira umetnička i aktivistička javnost koja je bila uključena preko društvenih mreža, slučajnih i planiranih susreta, ali i na našim radionicama koje smo nazvali „Konceptualni atelje“.

Pored dela koje smo smišljali, imali smo prilike da – kako je projektom i najavljeno – razgovaramo i sa javnošću podelimo doživljaj i iskustvo rada na delima umetnika koji su i vodili ove radionice. Sve radionice su bile javne, a priređena je i jedna posebna na kojoj je izvedena prezentacija poslednjih umetničkih dela ovih umetnika. Tekst najave „Konceptualnog ateljea“ kao niza javnih događaja najbolje dočarava doživljaj koji stoji iza ideje koju čini ubedljivijom, pa ga zato celog prenosimo u ovom izveštaju:

Projektno rečeno, konceptualni atelje je „radionica“ na kojoj susrećemo savremenike. Mišljenja smo da nema savremene umetnosti bez savremenika, kao i da svi u istom vremenu ne moraju biti savremeni. Kako u politici, tako i u umetnosti. Nije nam do dijalektike već do razdvajanja. Dijalektički bismo se lako mogli uvaliti u muljanje koje bi neko nazvao spekulacijom, ali zapravo bi to bilo kretanje u protivrečnostima čija bi sinteza bila savremeni Apeiron, kad se već nastojimo distancirati od Duha idealizma. Odvajanje pravi nivoe, ali i prolaske kroz njih, pa i tu treba biti oprezan.

 Dijalektički: savremeni su nesavremeni. Analitički: savremeni su oni koji sretnu savremenike koji su nesavremeni u vremenu koje delimo. Deliti vreme ne isključuje odvajanje u njemu i to je manje način pisanja istorije savremenosti ili svoje istorije, a više politika ljudi koji se okupljaju oko problema koji nastoje rešiti. Okupljeni ljudi se odvajaju kako bi izbegli opet jednu dijalektiku uključivanja koje je isključivanje, pa i kada je samoisključenje.

Prema tome, atelje je radionica na kojoj nesavremeno razmatramo ono što radimo u pokušaju da mislimo i živimo u uslovima koji su, kako oni koje smo zatekli, tako i oni koji kao zatečeni mogu biti promenjeni i u svojoj prošlosti. Buduće menjamo mogućim i smeštamo ga u sadašnjost, bez potrebe za telosom i iščekivanjem koje on podrazumeva.
Anegdotalno i parafrazom: Drugu Damjanu su rekli da mu je ideja sa ajkulom u galeriji glupa, a on ih je pozvao da tu glupu ideju izvedu zajedno.

Atelje je iznajmljen parama koje nisu od projekta „Mišljenje umetnika ili katastrofa“, ali ćemo deo našeg rada i delo koje stvaramo njime moći platiti. U to ime, nazovimo ga projektnom aktivnošću aplikacije „Mišljenje umetnika ili katastrofa“ i pripremimo dokumentaciju za njegovo pravdanje ili izveštaj.

Poseban javni događaj na kome su umetnici izložili svoja dela i upoznali zainteresovanu javnost sa svojim delom i proizvodnim kontekstom u kome stvaraju nazvan je „Razgovaraj sa umetnikom o njegovom delu“. U okviru „Konceptualnog ateljea“, na kome se radilo na delu koje zajednički stvaramo, priređen je i javni događaj koji je bio isključivo posvećen umetnicima koji su sa nama radili. Njegova najava takođe najbolje svedoči o tome šta smo nameravali da predstavimo javnosti i to uspešno i učinili:

RAZGOVARAJ SA UMETNIKOM O NJEGOVOM DELU

U subotu, 2. decembra, od 18h
u prostorijama Grupe za konceptualnu politiku
Pariske komune 42 (lokal u prizemlju)
Novi Sad

Umetnici za razgovor:
Slobodan Stošić, Novi Sad
Borislav Prodanović, Novi Sad
Zoran Todorović, Beograd

Grupa za konceptualnu politiku se bavi politikom, a savremena umetnost joj se sviđa. Umetnost je tako još jedna od oblasti njenog delovanja, dok se trudi da sagleda specifičnosti obe – politike i umetnosti. „Razgovaraj sa umetnikom o njegovom delu“ je razgovor sa umetnicima kojim ćemo javnosti predstaviti aktuelna dela savremene umetnosti, s ciljem da otvorimo način mišljenja i stvaranja umetnika na konkretnim umetničkim delima i da ohrabrimo ljude da ravnopravno učestvuju u interpretaciji umetničkog dela kroz diskusiju sa umetnicima i ljudima koji su uključeni u procese produkcije i predstavljanja umetničkih radova.

Umetnika Zorana Todorovića ćemo junački pitati za zdravlje i postupak u stvaranju dela „Ilegalni ljudi“ (Illegal People). Razgovaramo, dakle, o njegovom radu u dva dela – filmu koji dokumentuje proces pravljenja piva i pozivu na degustaciju. Pivo je napravljeno od vode, hmelja i ječmenog slada, ali voda dolazi od urina prikupljenog u izbegličkom centru u Beogradu, koji smešta izbeglice iz Pakistana, Avganistana, Sirije i severne Afrike. Delo je prikazano i izvedeno pre nekoliko dana na četvrtom internacionalnom festivalu Extravagant Bodies, pod nazivom Crime and Punishment, održanom u Centru za živu umetnost, Live Art Development Agency (LADA) koji je bio partner Kiosku – platformi za savremenu umetnost iz Beograda i Kontejneru iz Zagreba u njegovoj organizaciji.

http://www.thisisliveart.co.uk/projects/extravagant-bodies-crime-and-punishment/

U isto vreme razgovaramo o nenagrađenom, ali jednakovrednom i povišeno otkupljenom delu, finaliste Borislava Prodanovića, do nedavno skrivenog pod autorskom šifrom 47935, i radnom 24/02, na javnom međunarodnom otvorenom anonimnom konkursu za izradu idejnog rešenja za spomen obeležje Zoranu Đinđiću na Studentskom trgu u Beogradu, i koji će nam predstaviti svoje saradnike, pa onda i delo koje stvara umetnički iz političkih razloga. Aktuelna „šifra“ je: zašto ipak vredi afirmativno govoriti o spomeniku Zoranu Đinđiću, jer smo se ovim povodom uspeli zapitati: šta ako spomenik uvek podiže ubica (a moguće je i da se ubicom postaje podizanjem spomenika)? Ne preostaje li onda umetniku da mu se samo kroz spomenik i obrati? Estetski problem bi tu mogao naći svoje mesto, a njegovom politizacijom sasvim sigurno i umetnost.

http://www.beograd.rs/lat/gradski-oglasi-konkursi-i-tenderi/1736867-rezultati-javnog-medjunarodnog-otvorenog-anonimnog-dvostepenog-konkursa-za-izradu-idejnog-resenja-za-spomen-obelezje-zoranu-djindjicu-na-studentskom-trgu-u-beogradu-u-prvom-stepenu_2/

Sa Slobodanom Stošićem ćemo razgovarati o otkupu njegovog dela „Brisanje”, i zajednički pokušati da formiramo cenu. Fondacija „Pomaže Damjan” je zainteresovana za promociju ovog rada i javno će saopštiti svoju ponudu u toku diskusije sa prisutnima pošto je pred njom izlaganje kao transcendentalni uslov svakog izvođenja i posedovanja u cilju materijalne i simboličke naplate kulturne i obrazovne usluge u čiji promet se uključila svojim osnivanjem.

Delo je poslednji put krčmljeno u Bukureštu, na bijenalu savremene umetnosti u organizaciji fondacije Art Encounters tokom oktobra ove godine na izložbi „Life a User`s Manual: I work, therefore I`m not“.
http://www.artencounters.ro/en/i-work-therefore-iʼm-not/

Razgovor se odvija u okviru projekta „Mišljenje umetnika ili katastrofa“, koji je nastavak rada na problemu savremene umetnosti i politike savremenosti. Prošli put smo se okupili pod naslovom „Mišljenje umetnosti ili katastrofa“, a sada smo na mestu mišljenja umetnika, sa kojima smo razgovarali na nekoliko radionica koje smo ovom prilikom nazvali „Konceptualni atelje“. Ovaj projekat sadrži više aktivnosti koje imaju za cilj predstavljanje, analizu i produkciju umetničkog dela i javni razgovor sa umetnicima. Projekat „Mišljenje umetnika ili katastrofa“ realizuje Grupa za konceptualnu politiku sa saradnicima, uz podršku Gradske uprave za kulturu Novog Sada i fondacije „Pomaže Damjan“.

Pošto su najave za ove događaje distribuirane elektronski, smatramo za izveštaj vrednim njihovo elektronsko i sada štampano prenošenje u izveštaj projekta, a pošto je sve ovo prateća dokumentacija dela o kome je i ovim izveštajem reč, mislimo da bi svako opisivanje doživljaja bilo suvišno. Izveštaj je tako dokumentacija dela, a delo postaje dokument projekta. Sve u njemu svodimo na dokument, dok se interpretacija ne zatvori na jednom objektu koji od dokumenta čini spomenik, i to je crni kompjuter koji dostavljamo u prilogu. O tome nešto kasnije, a možda i u odeljku u kojem treba nešto reći o evaluaciji projekta.

Što se hronologije realizacije projekta tiče ona se može sažeti u nekoliko rečenica: Projekat započinjemo u maju kako smo i planirali, bez obzira na to imamo li sredstva za njega i pošto projektni rad podrazumeva masu neplaćenog rada koji čovek može započeti kad hoće ili misli da je potrebno. Tako je i bilo. Otišli smo u Beograd na FLU i tamo razgovarali sa Zoranom Todorovićem, koji nam je pokazao uslove u kojima radi kao profesor, i kao umetnik. Razgovori su se nastavili sve do trenutka pisanja i ovog izveštaja, a u njima učestvuju putem mejling liste Slobodan Stošić, Borislav Prodanović i članovi GKP. Komunikacija i diskusija je posredovana kafanskim susretima, obilascima različitih događaja kojih je u vreme rada na projektu bilo na pretek, a neke od njih smo i sami priređivali u okviru drugih projekata na kojima radimo i na kojima smo sa ovim umetnicima, ali i drugim saradnicima, mislili šta nam je činiti i kako da odgovorimo na zahtev trenutka koji ne bi bio tek i samo dnevna umetnost i politika – a koliko smo u tome uspeli, nismo jedini pozvani da sudimo.

Tokom naše prepiske, koja će delimično biti objavljena u elektronskom formatu, i čiji će elementi sadržaja biti deo i ovog izveštaja, mi smo razmenjivali iskustvo i predloge za rad koji nameravamo da stvorimo. Srećna okolnost je bila i to da je jedan od umetnika koji nam se pridružio, Borislav Prodanović, inače neplaniran u vreme pisanja aplikacije i zato u potpunosti neplaćen radnik u kulturi i na ovom projektu, bio u užem izboru za spomenik Zoranu Đinđiću, pa je naš projekat u sebe uključio još jedan umetničko-politički proces koji se odvijao u našoj sredini. O tome više reči ima u najavi iznad, a sada samo dodajemo da je za potrebe plakata najave događaja „Razgovaraj sa umetnikom o njegovom delu“ napravljena i slika koja je kao fotografija postala plakat. U pitanju je delo Slobodana Stošića, i koje je sve samo ne prigodno, i čiji naziv je „Portret Zorana Đinđića u stilu Džeksona Poloka“. U pitanju je akril na platnu, dimenzija 59x70cm, i ono sada predstavlja dar koji stoji na raspolaganju grupi da njime plati štetu koju će sebi naneti ukoliko nas delo koje stvaramo dovede u prekršaj zbog nenamenskog trošenja sredstava namenjih isključivo produkciji u oblasti kulturnog stvaralaštva. Propozicije konkursa su ograničene i stoga ograničavajuće, pa je i umetničku gestu ili delo – dakle samu produkciju i njen rezultat – moguće tumačiti kao prestup. Kako će se stvar odvijati ostaje da se vidi, ali pre toga da opišemo šta se to dogodilo u projektu i nastavlja da se dešava i u njegovom izveštaju.

Pošto smo razmislili o konceptualnoj političkoj gesti i zaključili da bi vraćanje novca bilo nedovoljno efektno i značajno u simboličkom smislu, odlučili smo da potrošimo ovaj novac zajedno i trebalo je da vidimo šta bismo to uradili jer smo morali sastaviti krnji budžet, pa samim tim i krnji projekat, u saradnji sa činovništvom gradske uprave, ali držeći se isključivo skupa akitivnosti za čije izvođenje su tražena sredstva od Grada.

Dakle, simbolički kapacitet geste vraćanja je procenjen kao mali, jer za radikalnu političku gestu bila bi potrebna gesta političe asocijacije – a to je čitava Inicijativa, ili bar nekoliko ključnih igrača. Ali pošto to ne možemo očekivati od njih, vraćanje novca ništa ne bi donelo osim jasnijeg uvida da smo papci koji nisu znali predvideti situaciju te su se u državne konkurse upustili bez obezbeđenih sredstava za projekte kojima apliciraju.

U igri je bilo nekoliko predloga koje smo iskomunicirali, a sve ih je nadodredila situacija pregovora sa gradom koje vodimo kao učesnici Inicijative. Odlučili smo da odreagujemo upravo na uslove realizacije projekta koji ima samo jedan izvor sufinansiranja (Grad Novi Sad) i za koji moramo da napravimo novu preraspodelu troškova, što znači da praktično pravimo novi ili drugačiji projekat od onog koji je komisija ocenila. Dakle, osnovna ideja dela je intervencija upravo u ovakav projektni ambijent kako bismo ocrtali njegove limite i isprovocirali njihovo prekoračenje, što je, prema našem mišljenju, i za ovaj trenutak, inspirativan pristup politizaciji estetike, odnosno umetnost.

Prva ideja je bila da naše umetničko delo bude kupovina i proglašenje jednog laptop računara za umetničko delo koje će biti izloženo u hodniku Gradske uprave za kulturu (GUK) i na taj način “donirano” ovom organu izvršne vlasti. Tu se dotičemo i njihovih uslova (zapravo neuslova) rada koje smo imali prilike da vidimo. Računar pripada kategoriji osnovnih sredstava za rad i njegova kupovina u projektu nije u skladu sa normama finansijske koncepcije kulture (ne finansiraju nabavku opreme), pa je zbog toga provokacija njihovog normiranja troškova i budžetske inspekcije, ali i svake druge evaluacije projekta i procene vrednosti umetničkog dela koja je po njegovom završetku moguća. Kupovinom kompjutera mi zapravo kupujemo materijal za proizvodnju umetničkog dela, a intencionalno estetsko (umetničko) u njemu je gesta a ne sam materijal (laptop).

Kao i u slučaju opisa radionica i javnih događaja, najbolje je da i na ovom mestu prenesemo deo prepiske u kojoj se može pročitati tok mišljenja i doživeti postupak stvaranja umetničkog dela:

Dragi prijatelji,

evo nas u oktobru. Od jutros.

Dobili smo poziv od ljudi iz GUK-a da sročimo budžet i aktivnosti u skladu sa dobijenim sredstvima i sa njima smo isključivo u pismenoj prepisci i telefonskoj komunikaciji. Naivno sam upitao da li je potreban nekakav sastanak na kome bismo objasnili kako nameravamo da izvedemo ovu redukciju, budući da samo o redukcijama i može biti reči jer nismo dobili sva sredstva potrebna za realizaciju projekta, a ni ono što je od Grada dobijeno nije sve što smo od njega tražili, i dobio sam takav odgovor da sam se postideo zbog ovakvog predloga. Gospođe iz uprave su kao oparene odskočile od tog poziva, te stičem utisak da je on zazvučao ili konspirativno, ili isuviše angažovano za njihov ukus i opis radnog mesta. Bilo je tu još simptomalnih mesta, ali dominiraju ona koja svedoče o negodovanju osoblja države zbog nerazumevanja građana za njihov položaj, rad i uslove rada. Opet ista priča i odbrambeni manevar čim im se približimo na bilo koji način. Biće da ih cepaju sa svih strana, a oni misle da su to ponajviše klijenti, odnosno korisnici programa koje uprava realizuje. Mi smo o tome sa njima razgovarali i na sastancima Radne grupe za izradu Akcionog plana, i tada pokušali da im približimo ideju saradnje sa ljudima i građanima u poslu koji je pod pritiskom ljudi, ali najpre onih koji su na vlasti. I pošto vladanje nije mišljenje, mi ćemo tek u drugom koraku reći da to nisu ljudi, ali do tog drugog koraka tek treba da dođemo i to nam ne ide tako lako od ruke, čak ni na nezavisnoj kulturnoj sceni.

Dakle imamo poziv i treba da sročimo aktivnosti koje ćemo da izvedemo, a onda da potpišemo ugovor i preuzmemo obavezu da i uradimo ono što obećamo. Koliko to ima veze sa ukupnim projektom, sa projektom u celosti, sa radom komisije koja je odobrila čitav, a ne samo deo projekta, budući da, kao deo, nije projekat koji bi se jednako ocenio čak i kada bi se uzeo kao celovit i smislen u realizacijskom smislu, ostaje da se vidi i javno predoči. Naime, o ovome ćemo javno govoriti, a sada imamo ideju da to bude i element umetničkog dela, koje bi podrazumevalo i performans, odnosno hepening (Je li to isto i ako nije, u čemu je fora? Da li u hepeningu učestvuje i publika, dok u performansu to nije nužno?) izvođenja prezentacije projektnih aktivnosti koje su plaćene od strane grada. To bi dakle trebalo da bude finalni događaj ili dešavanje/odigravanje dela u prostorijama Gradske uprave za kulturu – ukoliko nam to dopuste!

Dakle (još jednom), idemo sa prezentacijom projekta u prostorijama uprave i na njoj sve ovo što nam se dešava, počevši od raspisa konkursa i odgovora našom aplikacijom na njega, pa preko rada komisije koje su ga odobrile, našeg rada i druženja tokom smišljanja dela i rasprave o umetnosti (pre svega vašoj), obrazlažemo pred prisutnima. To planiramo negde za decembar ili kraj novembra, ako budemo imali sreće i snage.

Delo će se zvati „Koji crni kompjuter“, i to svašta može značiti. No mi znamo da je to rečenica koju je jedna činovnica izgovorila kada je Milica Pekić od nje zatražila laptop za rad komisije za konkurse. Kako je prvobitno bilo mišljeno i u ovoj prepisci rečeno, namera nam je bila da kupimo jedan crni Lenovo i da ga proglasimo materijalom za umetničko delo – pošto bismo ga pod tom aktivnošću kupili i fakturu, recimo Gigatrona (vidite, mogli bismo razgovarati i o eventualnom sponzorstvu, pa samim tim i o javno-privatnom partnerstvu u oblasti kulture i savremenog stvaralaštva, ali nikako bez naše kupovine kompjutera, pošto čekamo uprave (sada i finansijsku) da se uključe u interpretaciju i aktivno dovršavanje smisla dela koje spremamo), priložili kao dokument u izveštaju projekta. Sećamo se tog momenta u razvoju naše ideje. Dakle kompjuter ne bi bio proglašen umetničkim delom – već materijalom za umetničko delo – i to onda nije isto što i Dišanov pisoar, pošto je ovaj nosio natpis „Fontana“, i tako postajao nešto drugo od samog proglašenja pisoara za delo umetnosti, koje opet Ženet – i mi sa njim – smatra umetničkim delom, te predlaže da u njemu (proglašenju) tražimo estetsko, a ne u oblinama klozetskog mobilijara. Na stranu sad Dišan, ali pošto tu ima još dosta priče oko čitavog tog dela, mogli bismo to da zavrtimo na jednom od naših susreta ovih dana (nedelja), a koje projektno nazivamo radionice. Projektne radionice iliti konceptualni ateljei koji će se događati tokom realizacije projekta kao njegov sastavni deo, a čiji ćete koordinatori biti vas dvojica.

I to nas uvodi u još jedan aspekt ovog rada, a to je demonstracija ili izvođenje projekta kao umetničkog dela i umetničkog dela kao projekta. Učesnici-radioničari bi bili svi koji dođu, a umetnici bi bili koordinatori – što će se ugovorima i precizirati, te takođe kao dokument priložiti u izveštaju. Rečju, na ime te aktivnosti vi dobijate honorare i tako projektno imenujemo vaš rad i stvaralaštvo, a ovo je opet diskusija i mišljenje.

Prezentacija projekta bi tako bila prezentacija dela ili vođenje kroz delo, a ovo opet samo odigravanje ili dešavanje našeg dela umetnosti, i sve to bi se odigravalo u prostoru Gradske uprave za kulturu. No šta sad sa kompjuterom koji bi trebao da bude izložen i koji bi se pojavio među drugim elementima izveštaja koji bi se javno izlagali? Prvobitno je bilo zamišljeno da on bude javno izložen i kao poklon ostavljen Gradskoj upravi da ulepša prostor koji obično krase donacije umetnika i koje su uobičajene u javnim ustanovama. Lenovo, na primer, taj crni kompjuter, ostao bi u holu i provocirao sve ono što provociraju vredne stvari, pa i umetnička dela; u prostoru koji je javni na način koji i nije uvek reprezentacijski. Spomenuli smo krađe slika i drugih dela po muzejima, ali one se nisu dešavale u trenutku kada su dela bila i izložena. Krade se u mraku i kada je delo daleko od javnosti, a najčešće i kada je daleko od dela osoblja zaduženog za njihovo čuvanje. Dela se dakle kradu kao i sva druga društvena imovina i to čine ljudi koji su u prilici da to urade, a ovu (priliku) čine mnoge stvari, uključujući i habitus počinioca, koji je najčešće nadodređen položajem koji to dozvoljava. Naš bi kompjuter tako, u prvoj ideji dela, čekao u holu da ga neko otuđi ili pre toga odnese u depo kolekcije ustanove. To naravno ne mora da se dogodi, i ta linija interpretacije i života dela ne mora da se odigra. Delo dakle ne mora biti zaključeno i dovršeno na taj način. Linija koju takođe očekujemo je intervencija budžetske ili finansijske inspekcije koja će doći tragom fakture za kupovinu nečega što nije predviđeno projektom i po definiciji konkursa ne pripada redu odobrenih troškova ili namenskom trošenju projektnog novca.

E sad, pošto smo u procesu smišljanja imali posla sa pomenutom reartikulacijom projekta i novim specifikovanjem aktivnosti i troškova, natrčali smo na još jedan problem koji bismo, kako već rekoh, javno prezentovali publici. Naime, kako se radi ta specifikacija krnjeg projekta? Sedne se i prekroji projekat, ali je preporuka da se ne izlazi iz okvira predloga koji je prošao komisiju. Prostor za manevar je čitav projekat, čak i ako nisu obezbeđena sredstva od drugih fondova ili fondacija. Kako smo saznali od službenica, to je dopušteno. No mi smo prvobitno pomislili da se moramo kretati u granicama traženog samo od Grada ako sa Gradom potpisujemo ugovor, što bi naše proglašenje kompjutera umetničkim materijalom dovelo u pitanje, te smo se odmah i zapitali šta sad? Ako nećemo moći da ga proglasimo materijalom – jer za materijal smo se obratili drugim izvorima (u ovom slučaju nivoima vlasti) – čime ćemo?

Tada dolazimo na ideju da ga proglasimo dokumentom. Dokumentom u stavci ili aktivnosti „foto i video dokumentacija“ koja postoji u delu aktivnosti za čija sredstva smo se obratili baš Gradu. Učini nam se to i zgodim, jer konceptualna dela, hepeninzi i performansi imaju svoju dokumentaciju i ona je često jedino svedočanstvo o dogođenom ili događaju. Zgodna je za čuvanje i odlaganje koliko i za trženje u nekom trenutku, te ulazi u režim komercijalizacije umetnosti koliko i u režim baštinjenja ili reprezentativnosti u kom god obliku i u koje god svrhe se umetnost čuvala i predstavljala ljudima (publici, narodu, pokolenjima, čovečanstvu). Lenovo bi tada bio jedan dokument, a svojim oblikom izraza pre spomenik – u svakom slučaju element izveštaja, i trebalo bi onda delo pustiti da se realizuje i po liniji interpretacije (estetskog doživljaja u umetnosti) koju bi sudbina jednog takvog elementa dokumenta provocirala. Kompjuter tada ne bi više bio izložen u holu kao eksponat, već bi bio pohranjen u arhivi uprave, koja bi se, budući da je reč o dokumentaciji dela, pretvorila u depo kolekcija umetničkih dela kojima raspolaže ova javna ustanova. Naravno ako takvo šta postoji i ako sve što uprava ima od umetnosti ne stoji u prostorijama u kojima su dela i izložena na uživanje posetiocima i službenicima. Dakle arhiv projektnih dokumenata pretvaramo u depo kolekcija umetničkih dela i širimo prostor institucije umentosti i u taj institucionalni podrum, koji još lakše može postati džep, ali institucije krađe ili lopova, što statistički svako društvo ima i što se sociološki može smatrati normalnim ukoliko ne prelazi određenu procentualnu veličinu koja se opet dobija statistički ili objektivno.

Ideja je dakle da sada pripremimo ovu izložbu-prezentaciju-hepening-vođenje, za šta nam je potrebno nešto materijala koji bismo uobličili u formu dokumentacije koja se izlaže. Ova bi bila istovremeno izveštaj projekta i dokumentacija o delu, a mi bismo prisutnima u prostorijama ili holu uprave izložili potanko čitavu ideju i proces njenog nastanka, počevši ne samo od pisanja aplikacije, već od političke problematizacije konkursne politike grada u relaciji sa nezavisnim akterima umetničke produkcije ili onim što smo u Novom Sadu nazvali Inicijativa nezavisne kulturne scene Novog Sada. Sve to zajedno čini sklop u kome se odvija i proces nastanka odnosno stvaranja umetničkog dela. Po završetku izlaganja-vođenja i javnog govora o dogođenom, mi pakujemo čitav materijal u papirne koverte odgovarajuće veličine – to su, videćemo, panoi sa fotografisanim dokumentima u velični plakata A3/A2 u šta ulaze ugovori, računi i sama aplikacija projekta i ova naša prepiska, fotografije sa naših susreta-radionica, i šta god nam još padne na pamet, ali pre svega tu je Lenovo koji takođe ide u kovertu – i predaje se prisutnim službenicima uprave.

U prilogu šaljem fotografije dijagrama koji smo pravili razmišljajući na ovu temu, a mi se dalje dogovaramo o susretu i ostalim sadržajima naših druženja – radioničarskim i za javnost – ali i onim najvažnijim susretom koji treba da ostvarimo sa predstavnikom GUKa od kojeg bismo tražili „dozvolu“ da delo izvedemo u njihovom prostoru. O tome nam je potrebno da još razgovaramo i da se čujemo u što skorije vreme jer nam valja taj razgovor obaviti što pre.

Ideja je otvorena i molim vas da se pridružite ovoj diskusiji i zajedničkom promišljanju problema koji pravimo. Umetničkog pre svega, a o politici ćemo drugom prilikom i sa drugih mesta mišljenja.

Ovo pismo pregnantno izlaže naše mišljenje i interpretaciju umetničkog dela koje će se izvoditi i čitanjem ovog izveštaja. Tu je misao umetnika i izlaganje čitave ideje kao osnove za umetničku kritiku i na taj način doprinosimo realizaciji postavljenog cilja projekta, o kojem ćemo više reći kada budemo pisali o evaluaciji projekta.

Interpretativne aktivnosti možemo sažeto izložiti u nekoliko tačaka i tabeli:

  1. Morali smo materijal da imenujemo dokumentom – audio-video dokumentacija.
  2. Performans – prikupljeni dokumenti se izlažu, obrazlažu, daju na uvid i u ruku svakom posetiocu.
  3. Pošto je kompjuter artefakt, kako ga tumačimo kao dokument? Tako što je deo dokumentacije? Ili je kao artefakt spomenik?
  4. Performans se svodi na izlaganje artefakata i dokumenata, među kojima je i spomenik, odnosno “prateći materijal”, kao i ostali materijali koji će pratiti izveštaj: flajeri, plakati, pozivnice – da li sada i slika?
  5. Ako ne bude performansa, biće to samo izveštaj i objekat kakav je kompjuter seliće se iz dokumentacije dela u dokumentaciju izveštaja – a izveštaj, spakovan i priređen, biće proglašen umetničkim delom?
  6. Upravni postupak se prebacuje iz jednog medija u drugi, kao i samo delo koje je izveštaj (izveden kao performans ili kao fajl sa materijalom).
  7. Upravno umetničko delo?
  8. Postupak premešta izveštavanje (performans) u izveštaj (upravni postupak), a upravni postupak ili izveštavanje pretvara performans u fajl sa dokumentima i pratećim materijalom u kojem kompjuter kruži između dokumentacija dela, dokumentacije projekta i pratećeg materijala projekta.
umetničko deloprojekatizveštaj
performansaktivnostupravna radnja
stvarprateći materijaldosije
gesta/ideja/prestupdokumentprekršaj

Evaluacija ili na koji način smo doprineli kulturi Novog Sada

 Koncept kulture je duboko reakcionaran. To je način odvajanja semiotičkih aktivnosti (aktivnosti orijentacije u društvenom i kosmičkom svetu) u sfere u kojima su ljudi upućeni na postojeće. Izolovane i institucionalizovane, ove aktivnosti su potencijalno ili stvarno kapitalizovane da odgovaraju dominantnom načinu semiotizacije, odnosno odsečene od njihovih političkih realnosti. (Felix Guattari)

Postaviti pitanje savremene umetnosti znači pitati se o savremenosti sa jedne strane, a sa druge o umetnosti koja nije kultura. Ako imamo budžetska ograničenja, postoje li ona i u samoj kulturi? Strategije i planovi zato treba da budu otvoreni za ovo pitanje i to je sve što se od strateškog može priznati u jednoj demokratskoj politici. Ograničenja koja se postavljaju zahtevima za odgovaranjem politici su tu samo taktički kako bi se sprečile zloupotrebe? To nije ni dovoljno, niti dobro za ono o čemu je reč, a reč je o ljudskom stvaralaštvu. Ako tako postavimo stvari, kako ćemo utvrditi relevantnost onoga što radimo za ovaj grad i njegovu kulturu?

Prema tome, za ovaj projekat nismo pravili „evaluacioni plan“ aktivnosti kojima bismo utvrdili relevantnost cilja koji smo sebi postavili. Kako kao ljudi da procenimo značaj našeg rada i šta da kažemo o njemu a da ne govorimo marketinški – samoreklamerski? I da li se to očekuje u tekstu jednog izveštaja? Isto važi i za procenu značaja dela za umetnost – umetnički svet, sistem, polje ili institucije. Ima li to smisla?

Pristupi kulturi su različiti i oni zavise od politike ljudi kojima se ona nalazi na putu ili kao sredina u kojoj deluju. Planiranje kulturne politike, strateški i akcioni planovi sprovođenja politike ostaju planovi onih koji upravljaju gradom i u tom procesu građani učestvuju političkim angažmanom, a ne umetničkim projektnim i stvaralačkim radom. To onda znači da bi i ti planovi trebalo da budu takvi da umetničko stvaralaštvo bude oslobođeno bilo kakvog naloga vlasti i državne politike, i podržano kao takvo jer u sebi samom ono sadrži invenciju novog koje doprinosi razvoju i izlasku iz teskobe postojećeg. U suprotnom, kulturne politike su politike podobnosti i realizacije politike vlasti (vladajuća politika je politika vlasti ili države).

Završićemo ovaj deo izveštaja sa dva citata umetnika čiji tekst smo čitali i komentarisali na radionicama:

Spekulisao sam o strukturi koja se nalazi ispod paradigme savremene umetnosti: institucija, generička singularnost, delo kao propozicija i umetnički projekat, a ne o aktuelnim umetničkim delima koja se sada proizvode. Ne želim da promovišem jedan način stvaranja umetnosti ili specifične umetnike, već da razumem ontološke razloge raznovrsnog pojavljivanja umetnosti. Ako bih uopšte branio bilo šta, bila bi to temeljna institucionalna sloboda umetnosti. Po mom mišljenju, principijelno se bilo šta može uključiti u sistem savremene umetnosti, sve dok ga umetnici, kustosi, kolekcionari ili publika tamo želi. Ovo je osnovno načelo institucije sa nihilističkog stanovišta. Institucija je u načelu otvorena za sve. Mi, ljudi, odlučujemo šta želimo, a ako se ja ne slažem, mogu protestovati ili je napraviti sam: prostor galerije ne mora biti veći od prenosivog sanduka. Kažem „principijelno“, jer u stvarnosti, i zbog mnogo razloga, samo ograničeni broj aktuelnih umetničkih projekata podržavaju institucije i njeni agenti – iz razloga koji nastaju iz strateških potreba, ekonomskih uslova, ličnog ukusa i definicije institucionalnog profila. Ipak, najveća moć institucionalne slobode je u tome što mogu nastati nove zajednice oko vlastitih koncepata umetnosti, nezavisno od toga šta bi ustanovljena institucija mogla misliti ili ceniti. Umetnost uvek može nastati među onima koji to žele. 

 Možemo ovo nazvati „institucionalni paradoks savremene umetnosti“: rođena je iz radikalnog propitivanja institucija, kao destrukcija institucije, a danas savremenu umetnost institucije čuvaju koliko i umetnici koji predstavljaju savremenu umetnost. Dakle, svaki savremeni umetnik, a sa njim i svaki kustos, kolekcionar, kritičar i gradonačelnik veruju u vrednost i priznanje koje dolazi od institucije. Ali tu nije poreklo savremene umetnosti, i to ne bismo trebali zaboraviti. Ja sam svestan tog paradoksa u svojoj praksi, odnosno u mojim kontinuiranim pokušajima da ona zadobije pažnju i priznanje institucije, dok bivam svestan da mogućnost za savremenu umetnost zapravo leži izvan nje. Baš kao što u životu ima više nego u umetnosti, tako i u umetnosti ima više nego u ustanovljenim institucijama. (Asmund Havsteen-Mikkelsen, savremeni umetnik)

print
Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Posted by admin

Leave a reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *