Prijatelj je onaj za koga me vezuje izbor, razumevanje i odluka,
koja podrazumeva da rast njegove moći ima za posledicu rast moje vlastite.
Simetrično, neprijatelj je onaj uz kojeg me vezuje izbor,
samo ovaj put spor koji podrazumeva da se,
za rast svoje moći,
moram sukobiti s njim, potkopati njegove snage.

(Uvod u građanski rat, tiqqun)

Grupa za konceptualnu politiku (GKP) više ne sarađuje sa Centrom za nove medije_kuda.org (kuda). Naš razlaz je politički i prijateljski. Prijateljstvo je moglo biti sačuvano, ali samo po cenu politike. Budući da od nje živimo, prijateljstvo bi nam ugrozilo život. Do nedavno smo potpisivali ove reči iz Uvoda u građanski rat, ali sada uzimamo samo prvi deo sa sobom. Ne biti prijatelj za nas više ne podrazumeva neprijatelja jer simetrija više nije od pomoći. Njena ugodnost je nelagodna jer prikrivamo nameru da uspostavimo samo dva mesta iskazivanja, a ovih je daleko više. Cinizam dijalektike odbacujemo od njegovog početka, koji je uvek nekakav uvod u razumevanje ili čitanje. Tako ćemo onda odbaciti i ideju koja stoji iza Koževljeve propedeutike:

Da bi se ljudski bitak mogao ostvariti i objaviti kao Samosvijest, nije dakle dovoljno da ljudska nastajna stvarnost bude mnogostruka. Potrebno je još da ova mnogostrukost (mnoštvenost), ovo “društvo”, uključuje dva ljudska ili antropogena bitna različna stava. Da bi se Ljudska stvarnost mogla konstituirati kao “priznata” stvarnost, treba da oba protivnika ostanu živa poslije borbe. No, to je moguće samo pod uvjetom da se oni u ovoj borbi različito ponašaju. Kroz nesvodive, naime, nepredvidljive ili “ireduktibilne” čine slobode moraju oni da se konstituiraju kao nejednaki u samoj ovoj borbi i njome. Jedan, a da za to ni u kojem smislu nije “predodređen”, mora da se uplaši od drugoga, mora drugome popustiti, mora odbiti rizik svoga života u namjeri da zadovolji svoju žudnju za “priznanjem”. Mora se odreći svoje Žudnje i zadovoljiti Žudnju drugoga: mora ga “priznati”, a da ne bude od njega “priznat”. No, “priznati” ga na taj način znači “priznati” ga za svog Gospodara, a sebe priznati Gospodarevim Robom.” (Kako čitati Hegela)

Za ostalo će se, prema državnom filozofu i njegovom đaku, postarati dijalektika i izvesti čoveka na put slobode. Nama ni do čoveka ni do samosvesti više nije stalo, pošto su to objekti koje je stvorila tehnika vladanja u doba koje više nije naše. Ako se oni još i povlače po nekim modusima intelektualnosti ili života, treba im uzeti meru i utvrditi ulogu. Ljudi sigurno mogu više od stvaranja humaniteta.

Politika uvek podrazumeva odvajanje. Odvajanje koje je posledica doslednosti, ali kojom ne dominira istina. Doslednost je jedini kriterijum istitnitosti principa koji ljudi prihvate među sobom. Dogovor. Pa ako smo pogrešili, pogrešili smo zajedno i onda menjamo kurs. Pokušali smo. Međutim, kada pokušaji prestanu – reč je o odustajanju. Dizanju ruku i potom obeshrabrivanju. Tada je poštenije otići nego ostati, a o isterivanju ne bi smelo biti ni govora. Ali šta znači smeti?

Imamo li opet posla sa hrabrošću ako se nešto sme učiniti? Mislimo da nije tako. Osmeliti se može značiti i podleganje nevolji, i to se često dešava kada se nema kud. Nije više naša stvar ima li kuda kud. Razišli smo se. Princip koji smo postavili nije poštovan – nejednako smo delili zajednički sticano iako je dogovor bio da to ne činimo, nije nam dozvoljeno da imamo finansijski uvid u stanje situacije, da bismo, na kraju, bili isterani na ulicu bez otkaznog roka. Kako je to bilo moguće? Pa tako što se, srećom, nisu delili ni šamari, niti smo se pozivali na pravo. Hoćemo li to nazvati zloupotrebom saradnika i prijatelja? (Treba li nekome reč privatizacija?) Teško bi se to sada moglo reći pošto se distanca vraća sa popuštanjem afekata. Racionalnost je tada jedini put uvida i mišljenja koje smo konačno spremni izneti pred javnost. Zainteresovana je već upoznata i pozvana da se uključi u rešavanje problema koji se razvijao više meseci, i ljudi su se, svako na svoj način i u svoje vreme, uključivali u naš spor. Medijacija se odvijala spontano i nije donela rezultat. Mi više nismo želeli nazad, jer smo znali da nemamo gde da se vratimo. O prijateljstvu više nije moglo biti govora jer je ono poniženo, o saradnji takođe – jer je ona objektivno prekinuta zabranom pristupa. I to ne samo informacijama, već pristupa stvarima od zajedničkog značaja, bez kog je svaki govor o javnom isprazan.

Naša institucionalna komuna je poražena, i koordinacija dvaju organizacija na istom zadatku više ne postoji. Ali pošto je institucionalna komuna bila samo ideja, bila je to ideja bez mesta. Kuda je bila i verovatno ostala mesto nekog drugog imena, koje nismo imali prilike da čujemo. Rečeno nam je da nije bilo vremena za refleksiju i jasno artikulisanje govora o tome šta se misli o politici koju predlažemo, i zato je ostao samo neubedljiv prigovor na ponašanje. Ponašalo se umesto što se mislilo – pa je i reč mišljenje morala dosaditi. Izašla je iz mode.

Mi smo nastavili, ali tako što smo počeli iznova. Lokalpolitike i Inicijativa takođe počinju iznova i pred nama je nov početak politike udruženja građana. Pred nama je nova definicija udruženja građana i ona nastaje na razlici onoga što se događa i što je situacija koju je mišljenje uspostavilo spram konjuktura koje parcelišu razdoblja na način koji ne mora nužno biti i misliv. Ako se traga za mislivošću, onda ne treba imati posla sa istinom – jer ona ne nedostaje nikome. Ima je na pretek i nju uspostavlja svaka racionalnost vladanja, i koja skriva samo svoje tehnike kao patente. Nije reč o simptomima, već o namerama. Simptomalna čitanja su korisna, ali je njihov domet analiza. S razlogom treba pitati šta takva analiza može dati saznanju, ali ako saznanje nije jedini oblik mišljenja, intelektualnosti, onda imamo prava misliti i zaključivati tako da nam ni reč sud ne mora biti potrebna. Suđenje i zaključivanje se mešaju ako ne spekulišemo o stvarima logike, ali se zamena događa i kada ne razlikujemo režime mišljenja. Ali pošto nije reč ni o režimima, već o pojedinačnim situacijama – u kojima saznajna nije jedina – na nama je da je predočimo i podelimo sa prijateljima.

GKP će nastaviti da radi, i sada radi u novom prostoru. Ono što predlažemo je politika udruženja građana koju ćemo nastaviti braniti i spekulacijom kada za to bude potrebe. Odbranu ne smatramo abolicijom, niti priznanjem krivice. Potrudićemo se da ni druge ne optužujemo da nam je nabacuju, jer smo iskusili šta je Skriveno (Caché), i kako savest greši i dalje. Grizodušje ne može biti politika i zato ne nameravamo lamentirati nad postupcima i odlukama. U pitanju su ozbiljne namere, ozbiljni raskidi i nepovratnost dogođenog koje se možda zato i može menjati. Činjenica da je ono bilo, da se dogodilo, prilika je za njegovo otvaranje mišljenju. Za to je potrebna, i jedina pozvana, sloboda koja će potražiti mislivo kao moguće, a ne samo kao istinu dogođenog koja bi ga zatvorila u saznanje.

print
Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Posted by Branka Ćurčić

Leave a reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *