„Koji crni kompjuter“

 „Koji crni kompjuter“ je uprav(i)no delo umetnosti, nastalo saradnjom Grupe za konceptualnu politiku i učesnika na projektu Mišljenje umetnika ili katastrofa – savremenih umetnika Slobodana Stošića, Borislava Prodanovića i Zorana Todorovića.

Zašto upravno ili uprav(i)no delo umetnosti? S jedne strane, jer se ovim delom interveniše u izvršnu vlast ili preciznije, u onaj njen deo koji se zove upravom za kulturu, na način širenja institucije umetnosti i tamo gde delo savremene umetnosti ne mora biti podržano i promovisano. Od insitucionalne kritike, do izazivanja institucije da odluči da li neko delo treba čuvati i time u njegovu dokazanu vrednost verovati. Iako znamo da poreklo savremene umetnosti ne leži u tome, i da mogućnost za nju pre može da se nađe van institucije, delom „Koji crni kompjuter“ postavljeno je pitanje limita institucionalnog okvira savremene umetnosti. Da bi se limit pokazao, institucija umetnosti se morala proširiti – i na upravu za kulturu kao potencijalne institucije savremene umetnosti koja će pored čuvanja (umetničkih) slika na zidovima svojih kancelarija sada biti u prilici da odluči da li će jedno delo savremene umetnosti podržati, što će za nju značiti i otvaranje svog odnosa sa upravom za finansije i odluku da li će našu umetničku organizaciju istoj izložiti. Jer, „Koji crni kompjuter“ je intervencija u okviru koje je suprotno dozvoljenim i normiranim konkursnim procedurama (inače nije javno poznato zbog čega te norme postoje osim da potiču iz uputstava uprave za finasije) kupljeno osnovno sredstvo za rad – laptop kompjuter – koje nije ostalo na uživanje organizaciji čiji je ovo projekat, već je kao deo izveštaja projekta predat gradskoj upravi za kulturu.

S druge strane, upravno umetničko delo je umetnička intervencija koja obuhvata celokupan projekat i njegov izveštaj. Izveštaj je dokumentacija dela, a delo postaje dokument projekta – sve se svodi na dokument, uključujući i laptop kompjuter. U toku rada na njemu, postavljeno je pitanje da li rad ili postupak savremenog umetnika u produkciji umetničkog dela odgovara ili je blizak organizacionom projektnom radu udruženja građana. Pri tome ne mislimo na svaki potez olovkom, na svaki korak u postupku destilacije urina da bi se napravilo pivo, na svaku radnju u pronalaženju materijala kakvo je ugljenisano drvo ili na svaki korak u pregovorima umetnika sa ljudima bilo da su oni uključeni u delo ili da su deo institucionalnog ambijenta savremene umetnosti, i u poređenju s tim, svake uplaćene fakture u projektnom radu. Pre je u pitanju to da ne možemo razumeti da delo artikuliše bilo šta drugo, u smislu njegove ideje, pozicije, opsega intervencije, pre nego što se razume način na koji je napravljeno. Time se može stati na put pasivnom automatizmu naših doživljaja i razumevanja, koji teži da se dovrši odustajanjem od savremene umetnosti ili pak u teorijskoj i naučnoj nadinterpretaciji umetničkog dela. Insistirati na umetničkom postupku osnova je za estetski doživljaj i tome shodno razumevanje umetničkog dela, i posledično, osnova za savremenu kritiku umetničkog dela. A insistirati na postupku realizacije projektnog rada – u ovom slučaju: projekat, umetničko delo, izveštaj projekta i/ili dela, osnova je za razumevanje organizacije projektnog rada, i nadalje, politike udruženih ljudi koji ga sprovode.

Esencija savremene umetnosti ne postoji i ona više nije ograničena određenim idejama, žanrovima ili medijima. Ako bi imala neko svojstvo, ono bi bilo radikalna kontingencija i shodno tome moguće, i umetnički projekat i postupak savremenog umetnika koji barata različitim materijalom i medijima. Materijali umetnika sa kojima smo razgovarali su: društvena trauma, položaj migranata, umetničko tržište. Društveni problem, politički problem, problem tržišta. Da li bi u tom slučaju umetnici bili individualni političari, pitanje je koje se nametnulo. I ako politika uvek podrazumeva organizaciju, kakva bi umetnička organizacija bila u pitanju? Političku inicijativu smo već organizovali i to je za nas politika civilnog društva i udruženja građana, kao i njihov odnos distance prema državnoj politici i tokom pregovora za poboljšanje uslova rada. To je rad u okviru Inicijative nezavisne kulturne scene Novog Sada. Pregovori jesu okončani, još u ranijem periodu i to je nedavno iznova potvrđeno manifestovanjem njihove težine u konstanti odbijanja i samo delimičnog prihvatanja vlasti da odgovori na predloge ljudi, u ovom slučaju aktera nezavisne kulturne scene. U okviru projekta „Mišljenje umetnika ili katastrofa“ koji je grad na konkursu za projekte u kulturi podržao, budžetskim stavkama nije tražena produkcija umetničkog dela (tražena je od drugih nivoa vlasti i nije dobijena), za čijom se izvedbom u novim okolnostima ipak pojavila potreba. Da li je ovde na delu umetnička volja koja poziva svaku volju da se ispolji, a pre svih onu koja je kroz Inicijativu izazvana – političku volju vlasti. Intencija umetničkog dela i njegova produkcija pravi prekršaj u projektnim procedurama grada, upravo tamo gde vlast pozivanjem na proceduralna i zakonska ograničenja zapravo odbija predloge i mišljenja ljudi. Umetnost ide gde politika ne može? Ili umetnost skreće pažnju na limit politike u jednom trenutku? „Koji crni kompjuter“ upravo interveniše u ovu situaciju.

Kakve veze savremena umetnost ima sa kulturom, osim što može da bude i „tema“ jednog projekta? Sećamo se da je jedna od prethodnih članica Gradskog veća za kulturu u Novom Sadu u medijskom nastupu izjavila da kultura ne može da se izjednači sa umetnošću, koja treba da bude provokativna i kritička i stoga ne obavezno, ili radije nikako, podržana od strane vlasti. Razdvajanje savremene umetnosti o kojoj je ovde reč od reakcionarnog koncepta kulture je svakako poželjno, ali ne iz razloga o kojem je u toj ciničnoj izjavi bilo reči, a koji je pravljenje prostora za u tom trenutku novo-podobne saradnike vlasti i državne politike. Razdvajanje bi moglo i formalno da se nateže, jer ovde je reč o konkursima za projekte u kulturi u lokalnoj samoupravi kakva je ovaj grad, ali bi takva formalna distinkcija pokazala interpretaciju iz pozicije moći koja bi potrla i svoju sprecifikovaniju formulaciju jedne od linija za projekte u kulturi kakvo je savremeno stvaralaštvo. Istina, kulturna politika je poseban plan, i iako kulturna, ona je deo državne politike u koju ljudi intervenišu političkim angažmanom, a ne umetničkim i stvaralačkim radom. „To onda znači da bi i ti planovi trebali biti takvi da stvaralaštvo bude oslobođeno bilo kakvog naloga vlasti i državne politike, i podržano kao takvo jer u sebi samom umetničko stvaralaštvo sadrži invenciju novog koje doprinosi razvoju i izlasku iz teskobe postojećeg. U suprotnom, kulturne politike su politike podobnosti i realizacije politike vlasti (vladajuća politika je politika vlasti ili države).“ (Iz šireg izveštaja projekta „Mišljenje umetnika ili katastrofa“, GKP)

I konačno, delom „Koji crni kompjuter“ ljudi su pozvani na završni događaj u okviru projekta koji je hepening, gde se može postaviti pitanje zašto na jednu postojeću umetničku formu ili žanr, ako je ovo delo prozvano delom savremene umetnosti. Poziv na hepening treba čitati kao poziv na pokretanje iznova i umetničke i političke volje, tamo gde su one moguće.

print
Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Posted by admin

Leave a reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *