Organizovani ljudi – zborovi građana i protestne organizacije
Grupa za konceptualnu politiku
Opisati ono što radimo najbolje je započeti poslednjim slučajem koji jedan od onih koji se dešavaju spletom aktivnosti (i okolnosti) koje nisu predviđene projektnim raspisom, ali koje jesu trasirane višegodišnjim radom na „Lokalnim politikama i urbanoj samoupravi“ – kojima je Grupa za konceptualnu politiku i započela svoj aktivistički život i organizaciju. Naime, mnoštvo akcija koje sprovodimo događaju se „spontano“, jer su one rezultat interesovanja građana koji nam se obraćaju za pomoć i koji sa nama dele probleme sa kojima se suočavaju, a koje smo imali prilike da upoznamo upravo zahvaljujući projektu koji smo razvili na Detelinari u Novom Sadu. Pored redovnih aktivnosti koje smo projektno planirali i na čijoj realizaciji i sada radimo, naš „posao“ na Detelinari podrazumeva i ove ad hoc intervencije u građanskom, aktivističkom, a po našem sudu i političkom prostoru.
Poslednji „susret“ sa nasilnim karakterom vlasti u lokalnoj samoupravi imali smo nedavno, kada smo pokušali da organizujemo Zbor građana i preko njega pozovemo lokalnu zajednicu (Mesnu zajednicu) da stane uz svoje stanovnike i njihove skupštine stanara. Iako je zbor redovno prijavljen (prema statutu mesne zajednice i drugim procedurama), a onda i sazvan od strane Saveta mesne zajednice, Zbor građana je proglašen nevažećim. To se dogodilo na brutalan način intervencijom lokalnog odbornika koji je kao gost pozvan od strane predstavnika Saveta da prisustvuje Zboru građana, i koji ga je jednostavno proglasio nevažećim kada je video da će odluke okupljenih građana biti u suprotnosti sa namerama koje su imali u vezi sa ovim slučajem.
Sa građanima Novog Sada, stanovnicima mesne zajednice „Jugovićevo“ na Detelinari, odlučili smo da pozovemo lokalnu samoupravu, odnosno mesnu zajednicu kojoj pripadaju, da zaštiti njihove interese i da zajedno sa svojim stanarima, njihovim skupštinama zgrada (po novom zakonu „stambenim zajednicama“), vlasnicima stanova, podstanarima i svim drugim zainteresovanim i dobronamernim ljudima koji ovde žive, odbrane pravo građana da sami odlučuju o tome kako će voditi svoje zgrade i kako će u njima živeti. Konkretno, organizovali smo se sa građanima i stanarima zgrade u ulici Stevana Divnina Babe, od broja 2. do broja 8. kako bi sprečili postavljanje bazne stanice Telekoma na njihovu zgradu, pošto je ugovor sa ovim operaterom potpisan bez saglasnosti većine stanara ove zgrade, odnosno bez saglasnosti većine vlasnika stanova zgrade koja je stambena celina na jednoj katastarskoj parceli i predstavlja jedan objekat i, prema tome, predmet je zajedničkog i nedeljivog vlasništva svih vlasnika posebnih delova zgrade i o njemu odlučuju sve skupštine stanara u ovoj zgradi, a ima ih četiri. Dakle jedna skupština stanara je potpisala ugovor – tačnije predsednik te skupštine – a stanari ostalih skupština iskazuju sumnju u verodostojnost saglasnosti koju je većina stanara i te jedne skupštine morala da potpiše kako bi pravo na sklapanje ugovora sa trećim licem bilo po zakonu.
Ali o kom zakonu je reč? Upravnim postupkom, koji su građani preduzeli, imali smo prilike da se sretnemo sa svim zakonima koji se tiču stanovanja i upravljanja zgradama, a među njima je ključni novi Zakon o stanovanju. Na njega se svi pozivaju, a pre svega Telekom, doduše bez potrebe da se pozove i na određene članove ovog zakona kada odgovara na zahteve građana za uvidom u dokumentaciju na osnovu koje sada raspolaže njihovom zajedničkom i nedeljivom svojinom.
U relaciji sa mesnom zajednicom došli smo u sledeću situaciju: Nakon što je zbor prijavljen i termin za njegovo održavanje odobren; nakon što je zbor sazvan i oglašen na Detelinari putem načina informisanja koji praktikuje mesna zajednica, ali i sami građani i njihova udruženja; nakon što je na samom zboru zvanično prikupljeno više od pedeset potpisa stanovnika koji su svoje mesto boravka (pripadnost ovoj mesnoj zajednici) dokazali uvidom u lične dokumente – Zbor građana je proglašen nepostojećim. Naravno, to se nije dogodilo s vrata, niti u toku same procedure njegovog organizovanja. To se dogodilo kada su građani izneli svoj stav i formulisali odluku. Odluku ljudi koji na nju imaju prava jer su upravo oni građani čija je ovo mesna zajednica i čiji je ovo zbor kao način neposrednog odlučivanja u lokalnoj samoupravi. Međutim, ko proglašava nevažećim ovaj zbor? Savet mesne zajednice koji ga je i sazvao? Ne. Od članova saveta bila je prisutna samo njegova potpredsednica, a svi drugi su bili gosti, pozvani sagovornici iz nadležnih gradskih uprava i Telekoma, ali i „počasni gost“ – gost od značaja i uticaja, kako se obično misli – lokalni odbornik u skupštini grada, koji je lično proglasio ovaj zbor običnim sastankom ne bi li obesnažio odluku koju građani donose glasanjem na Zboru građana. Na poziv građana i većine učesnika da se izjasnimo glasanjem, odbornik je svojim opstruktivnim govorom proglasio zbor nevažećim i u tome su mu pomogla većini prisutnih nepoznata lica, koja su se doduše predstavila, ali čiju proveru identiteta, uloge i mesta boravka niko nije zahtevao niti o tome tražio dokaz. Mogli smo samo pretpostaviti da su ta lica stranačke kolege poslanika i njegovi partijski kompanjoni, što su uporno odbijali da potvrde. Toliko o hrabrosti stranački okupljenih i angažovanih ljudi.
Nismo do sada imali prilike da se susretnemo sa ovakvom bahatošću i osionošću vladajuće koalicije u lokalu, iako od početka pišemo i govorimo o partijskoj uzurpaciji institucija lokalne samouprave. Zbor građana je, da se podsetimo, legitimno sredstvo i način neposrednog učešća građana u lokalnoj samoupravi i njegove odluke ili zaključci su obavezujući za lokalnu samoupravu na nivou mesne zajednice. Odluka zbora građana je ujedno i odluka mesne zajednice, i ona ima svoje zakonske i upravne posledice. Ovo je dakle eklatantan primer zloupotrebe institucija i njihovog ukidanja, a po našem sudu, to je poslednja linija institucionalne i upravne odbrane interesa civilnog društva odnosno kapaciteta samoorganizovanja građana na distanci prema partijskom i državnom organizovanju, koje se nudi kao jedini način angažovanja ljudi u ovom društvu.
Ovo je dakle samo jedan slučaj, i to slučaj u oblasti ili na terenu na kome kao organizacija delujemo. Koliko je on relevantan za ukupne društvene i političke procese, teško je proceniti. Svesni smo „državnog političkog trenutka“ i dobrim delom upoznati sa aktivnostima naših prijatelja i saradničkih organizacija u polju građanskog aktivizma u situaciji koja ovih dana ponovo rezultira protestima. Prošlogodišnja protestna dešavanja smo takođe ispratili i pokušali da učestvujemo u njima koliko smo mogli i s obzirom na kapacitete kojima raspolažemo, kada smo i formulisali problem politike na strani ljudi sintagmom „protestna organizacija“. Mišljenja smo dakle da je pored organizovanja protesta, potrebna i protestna organizacija, a pod tim podrazumevamo mrežu saradnji i udruživanja građana i njihovih organizacija (udruženja) koje se odvijaju i održavaju stalno, pa onda i tokom održavanja protesta. Tako smo i pokrenuli ono što se danas zove „Inicijativa nezavisne kulturne scene Novog Sada“ i sada smo u procesu pregovaranja sa gradom o uslovima rada nezavisnih udruženja koja deluju u kulturi. Saradnja sa Asocijacijom Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) je presudna u tom procesu pregovaranja i, od nedavno i kao njene članice, nastojimo razviti politiku udruženja građana kojom bismo na nov, ali i dalje emancipatorski način definisali ono što nazivamo civilno društvo.
Posle ovog podužeg uvoda, zamišljenog kao prilaz preko konkretnog problema i situacije, želimo sa vama da podelimo realno iskustvo koje ovakve situacije pružaju i koje se homološki daju prepoznati i analizirati na svim nivoima organizovanog delovanja ljudi. Naime, to što nam se događa i šta nam valja činiti u lokalu, dešava se i na nivou međuorganizacijskog delovanja u relaciji sa gradskim organima i vlašću, gde delujemo u asocijaciji sa drugim udruženjima građana – onima koja se bave kulturnom produkcijom. U pitanju je Inicijativa nezavisne kulturne scene Novog Sada, koja je pre svega politička inicijativa udruženja građana, pa tek onda inicijativa udruženja koja za cilj imaju proizvodnju kulturnih sadržaja. Tačnije, to je inicijativa koja je politička jer je pokreću ljudi na distanci prema državi. To što se njihovi zahtevi generišu iz egzistencijalnih i socijalnih uslova rada i života udruženih ljudi koji deluju u kulturi i u kulturnoj produkciji nastoje pronaći način da zarade i prežive, tek je sociološki aspekt onoga što činimo kao višak radne snage za državu kojom upravljaju našim životom. Prema tome, kao što politizujemo život i stanovanje u lokalnoj zajednici – tvrdeći od početka da kako smo ostali bez posla, tako možemo ostati i bez krova nad glavom, sada nastojimo sačuvati i „radna mesta“ koja smo osmislili izumevajući projekte u oblastima koje nas zanimaju i u kojima smo u stanju nešto proizvesti i tako zaraditi za život. Mi smo dakle odlučili politizovati i mesto stanovanja i mesto rada, i to je osnova naših aktivnosti u onome što nazivamo civilnim društvom i samoorganizovanim angažmanom građana. Mišljenja smo da je to jedini način da se borimo u ovom društvu, i pri tome ne mislimo samo na srpsko društvo i državu, jer situacija je takva u čitavom okruženju, a verovatno i na evropskom kontinentu koji danas prolazi kroz iskušenja koja sigurno nisu mogla biti predviđena pre samo deceniju ili dve.
Naša borba je dakle politika koju razvijamo sa „radnih mesta“ i „mesta stanovanja“, koja su odavno u novim okolnostima i drugačije „funkcionišu“ od onoga kako smo ih zamišljali i planirali u vremenima kada smo počinjali naše životne i egzistencijalne „karijere“, i nalazimo se među ljudima koji to ili još ne shvataju i zato ne prihvataju, ili su već rođeni u takvim okolnostima i na njih gledaju očima (kategorijama opažanja) koje je ovaj „sistem“ i stvorio za njih i samorazumevanje bez problematizacije. Pojavilo se jedno novo „kako se misli“, i mi nastojimo ukazati ljudima da to „Se“ nije bezazleno ni bezlično kako nam „Se“ čini, i da je zato potrebno subjektivirati „Se“. Da ovo nisu tek i samo apstrakcije niti akademska upražnjavanja ideja, više i ne želimo dokazivati. Kategorije kojima mislimo politiku i situaciju u kojoj se nalazimo i delujemo razvijamo sa ljudima koji ih takođe misle i nastoje izumeti, i oni su naši privilegovani sabesednici. Mislimo tu na sve ljude sa kojima uspevamo ostvariti komunikaciju kroz zajedničko delovanje i rešavanje problema.
Ako se vratimo našem konkretnom slučaju, onda nas politička artikulacija problema dovodi pred sledeću dilemu, i to je tačka na kojoj susrećemo realno situacije ili strukture koja determiniše naše akcije, i koju delimo sa građanima i njihovim udruženjima – od lokalnog nivoa i problema stanovanja, do međuorganizacijskog delovanja i povezivanja sa saradničkim grupama i udruženjima koja danas deluju u Srbiji. Naime, situacija u Mesnoj zajednici, koja je jednaka onoj koju imamo kao Inicijativa nezavisne kulturne scene Novog Sada u relaciji sa Gradskom upravom i „vladom“, naizgled je otvorila dva puta:
- Ili ćemo odmah izaći u javnost, napraviti konferenciju za štampu, pozvati medije i razglasiti skandal koji je napravio lokalni odbornik, član partije koja dominira vladajućom koalicijom u gradu;
- ili ćemo odložiti „javnu prezentaciju“ slučaja i bez pritiska javnošću nastojati da ponovimo postupak i mobilišemo ljude – uključujući i one u mesnoj zajednici – da se proceduralno suprotstave zloupotrebama i ipak „izguraju“ priznanje Zbora građana, a onda i odluke koju će on doneti?
Situacija je, kao što rekosmo, slična i u „pregovorima“ sa gradskom upravom za kulturu i članom veća za kulturu, odnosno lokalnim (gradskim) ministrom kulture, sa kojim smo ušli u procese koji stvaraju situaciju (a možda samo iluziju?) u kojoj možemo nešto promeniti i „izgurati“ ili „isterati“ neka rešenja (podzakonske akte, pravilnike, odluke, kategorije i definicije u Strategiji i Akcionom planu kulturnog razvoja), kojima bi se institucionalni i, ako ne zakonski, a ono „pravilnički“ okvir delovanja organizacija promenio u njihovu korist.
Ali kada se ljudi nađu u ovakvoj situaciji, postaje jasno da su „dva puta“ iluzija koju stvara lažna dilema, jer valja nam priznati da do pregovora ne bi ni došlo da nismo iz javnosti delovali i javnošću napravili pritisak na vlast, koja bez toga ne bi imala potrebe ni interes da nas „primi na razgovor“ i „ponudi da uzmemo učešće u zajedničkom rešavanju problema“, od kada će našu politiku – koju mi smatramo pregovorima – imenovati „saradnjom“. Ako tu reč prevedemo tuđicom, ona dobija zloslutno značenje koje odzvanja kada se izgovori „kolaboracija“.
To je mesto odakle uviđamo ono što smo gore nazvali „protestna organizacija“. Javnost kojom se otpočne neki proces neće biti i ona javnost na koju ćemo se pozvati kada zaključimo da smo izigrani, nasamareni i zloupotrebljeni u ovom procesu koji smo, možda samo mi, doživeli kao politički i kao način da rešimo neke probleme, odnosno promenimo situaciju u kojoj je položaj čoveka (stanara ili udruženog samozaposlenog i angažovanog građanina) neizdrživ i zbog čega smo se i upustili u aktivno učešće u odlučivanju i borbu ljudi da preuzmu stvar u svoje ruke kako bi preživeli. Prema tome, dilema koju smo postavili prestaje da bude dilema, pa samim tim i lažna, jer istim postupkom analize i prakse – aktivne analize situacije i delovanjem – delimo javnost i javno istupanje na ono koje je to samo na početku postavljanja problema i na ono koje je rezultat rada na njegovom rešavanju, a koje bi trebao da rezultira onim što nazivamo zainteresovana javnost, odnosno javnost svih uključenih – pa i protestno uključenih – u proces rešavanja problema, odnosno ostvarenja konkretnih interesa ljudi koji su se našli u situaciji u kojoj sada i organizovano deluju. To bi bila sadržina pojma protestna organizacija, i koji prestaje da bude pojam subjektivacijom o kojoj takođe govorimo, ali i na kojoj radimo dok govorimo, pa i javno. Naš diskurs postaje složeniji, specifičniji, i to je ono što imamo kada mislimo i na fukoovskog „specifičnog intelektualca“, koji je odavno zauzeo mesto „organskog“, i koji se, tu i tamo, ponovo javlja kao uzor i ideal među aktivistima i udruženjima koja srećemo u zajedničkoj borbi. Ako tome dodamo da je ekspertiza na strani ljudi, a ne države, onda možemo računati i sa novim problemskim situacijama i mestima na kojima možemo čuti nove problematične reči. Za nas je takva jedna i „stanar“.
Drugim rečima, jasno nam je da bez javnosti i protesta koji su zahvatili Beograd i Novi Sad – a tu je i gradska ambicija da Novi Sad postane prestonica kulture (u čemu su čelnici grada i uspeli), i na koju smo se pozvali i vladajuće strukture javno prozvali zbog lošeg položaja nezavisne kulturne scene – ne bi bilo ništa od našeg učešća u aktivnom i organizovanom rešavanju problema. Međutim, šta i kako delovati kada se zakoračilo u nekakav proces, u nekakvu „saradnju“ i kada se uzajamno obavezalo – međuorganizacijski i međuljudski – na neke korake i odluke? Hoćemo li imati kome da se obratimo ako nas izigraju i izbace iz procesa?
Mi smo mišljenja da nam neorganizovana javnost, na koju se uvek možemo pozvati kao da ničeg nije bilo, i kao da se nikud nije ni pošlo i ni do čega stiglo, nije više ni potrebna. To što ćemo se na nju ipak morati pozvati, biće to samo ako budemo imali snage da još jednom započnemo, i to su ljudi pokazali u svim dosadašnjim inicijativama, koje su nestajale i ostavljale prostor za nove. Ali problem je u tome što promenama onda upravljaju stihijske ambicije ljudi koji se uspinju partijskim aranžmanima i organizacijama na vlast; vlast kojom i ne rade drugo osim što privatizuju javni prostor i zloupotrebljavaju interese u svoju korist i zarad partikularnih interesa udruženih zbog takvog delovanja (za koje znamo da je umelo biti i zločinačko). Ono za šta treba imati snage, i za šta uvek ima smisla, to nije još jednom započeti neki proces, već započeti ga iznova. To „iznova“ imamo sada i ono je u tom smislu potpuno novo u odnosu na prethodne pokušaje. Politika je iskustvo savremenosti i delovanja u situaciji koja je uvek i samo naša, i naš jedini način da delujemo i mislimo savremenost je da to sebi pre svega priznamo, i da znamo da ako ovo propadne, moraćemo samo iznova, a ne više iz početka.
Zaključićemo ovaj izveštaj vešću da smo uspeli da organizujemo nov Zbor građana koji je izglasao zaključak kojim se Mesna zajednica stavlja na stranu građana i zajedno sa njima zahteva da se poštuje Zakon o stanovanju. Postaviti pitanje snage ovog zaključka – Zaključka zbora građana – nije neumesno, ali smo i mišljenja da u njemu treba čuti zaključak ljudi koji su se odlučili da zajednički i organizovano nešto učine i da je on rezultat mišljenja koje je našlo svoje mesto zahvaljujući hrabrosti ljudi da slobodno govore i kada ih niko ne pita.
