– Zakon treba da podstakne građane da koriste sredstva neposrednog odlučivanja i pokretanja referenduma i narodnih inicijativa!
– Ali on nas obeshrabruje!
– Nemaš pojma!
Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi je kao predlog nacrta pred očima javnosti i svi su pozvani da ga komentarišu, kritikuju i dopunjavaju svojim predlozima, koji su imenovani možda lošom rečju, a to je primedba. Prema našem sudu zakon je restriktivan i obeshrabrujući, iako je uneo izmene koje su svojevremeno predlagali zainteresovani građani i njihova udruženja, inicijative ili asocijacije – svejedno je. Kritike su uvažene i izmene su unete u zakon koji je pred nama. Rok za prikupljanje potpisa je produžen na 90 dana, skupština će morati da razmatra predlog inicijative, tako da neće biti potrebe za referendumom po tom pitanju, a sam referendum je oslobođen svega osim troškova overe i organizacije te overe potpisa.
Zakon koji ohrabruje najpre optužuje građane da su spremni da podvale i da falsfikuju potpise građana sa kojima se pokušavaju udružiti i organizovati – optužuje, iako je još uvek u formi neizrečene sumnje. Iako je to već na prvi pogled paradoksalno, paradoks izmiče našoj pažnji. Pamćenju ubrzo potom. I zato bi se trebalo setiti, a onda i shvatiti da se autentičnost potpisa može ispitivati kada za to postoji potreba, a ne u napred i a priori. Sam predlog inicijative, problem ili zahtev, nešto što je predmet odlučivanja i rasprave – jasnog izražavanja mišljenja – može prvi ukazati na to da li je reč o autentičnoj inicijativi ili o nekom vicu, provokaciji ili opstrukciji institucije narodne inicijative ili referenduma. Tek ako je to slučaj, odnosno, iz pitanja se vidi da je ono provokativno i nemotivisano autentičnim potrebama ljudi, razložno je posumnjati u nameštaljku i autentičnost potpisa građana neke inicijative. I to se onda metodom slučajnog uzorka lako može proveriti.
Ali javna prezentacija je bila od koristi. Na njoj smo čuli da je uprava nadležna za rad mesnih zajednica i raspolaže pravom da kontroliše postupke njihovih Saveta ukoliko su oni ovekovečeni aktima koje su usvojili. To su poricali svi iz uprave i gradskog veća koje smo kontaktirali po našem problemu. Čak je i Zaštitnik građana ostao u uverenju da upravni postupak ne može da uvuče u svoje procedure Savet mesne zajednice jer je on silno autonoman. Bilo je zadovoljstvo čuti to u društvu službenica nadležne Uprave i obratiti im se upravo povodom zadovljstva da to možemo čuti zajedno. Zajedno, jer smo već imali priliku da o tome razgovaramo kada smo se prvi put požalili na ćutanje Saveta na naše predloge: zajedno, jer smo tada bili u organizovanoj poseti – naša udruženja i predstavnice uprave i sektora zaduženog za rad mesnih zajednica.
Do našeg problema smo došli postavljanjem pitanja nadležnosti Upravnog suda za rad Skupštine u slučaju nepoštovanja procedure sprovođenja referenduma i narodne inicijative, kako je to novim zakonom propisano. Uprava i Skupština, nije nam bilo najjasnije. Narodni poslanici i činovnici? Kome to može biti jasno ako se zna da je Savet autonoman, a kamoli Skupština. Nećemo dalje spekulisati i tvrditi da se i ovde možda krije Klopka za Zagora, kojem se može dogoditi da usred upravnog postupka koji je pokrenuo protiv skupštine sazna da Skupština nije u nadležnosti Upravnog suda. To ćemo ostaviti za neko drugo vreme i iskustvo, na koje se obrazlagač zakona iz ministarstva toliko pozivao kao na najsigurnijeg savetnika, da mu nema ravnih u ovom trenutku i među nama.
