Kako možemo znati šta se dešava u Evropskoj prestonici kulture kada je ona danas tek kampanja? Novi Sad izlazi u javnost u svom kraljevskom ruhu tek 2021, pa će tek ta godina biti vrhunac spektakla u kome će se pokazati ono što je do tada pripremljeno, uigrano i napravljeno. Kako da znate šta se dešava ako sami niste učesnik u ovoj igri i ako sami ne nastojite doprineti pobedi tima koji se bori sa istim onim silama sa kojima ratuje čitava vlast u Srbiji? Te sile se suprotstavljaju svakoj dobroj nameri vladara, stvaralaštvu i stvarnoj proizvodnji onih sa kojima razvija ovu zemlju i vodi je putem napretka.

Da je reč o teškom boju svedoči diskurs koji dominira političkim mišljenjem u Srbiji. Reklamni govor premanentne kampanje u kojoj kampanjski radnici govore o svojim uspesima prvo su mesto susreta sa leksikom koja ograničava svaki razložan govor i misao, svako suvislo pitanje o stvari o kojoj bi trebalo da je reč, a ovaj put je to kultura i Novi Sad kao prestolonaslednik „evropske kulture“. Intonacija i stil variraju od slučaja do slučaja, i u zavisnosti od mesta govora: što je ono bliže vlasti i mestima odlučivanja, to je agresivnost stila manje poletna i on, u zavisnosti od pomenutog slučaja, prelazi u polemičko-paranoidne izlive. Dovoljno je ispratiti događaje na kojima govore funkcioneri i uverićete se da predsedničko žalobno hvalisanje i slavodobitno tugovanje boji emocionalnu strukturu govora svakog naprednjačkog vojnika. Entuzijazam i nadahnuće je prepušteno marketinškim stručnjacima pošto su oni daleko relaksiraniji jer nizašta odgovaraju samo svojim poslodavcima, što je razumljivo ne samo u stvarima biznisa, već i državnih poslova. Biznis i država su odavno povezani tako da se na te veze ne žale samo takozvani liberali: u tome im se pridružila nova generacija kritičara koja bi da iznova misli problem upravljanja i čijim diskursom dominiraju označitelji socijalističke države. Da se i taj kritički front morao podeliti po šavu koji strukturira sve odnose u društvu bilo je za očekivati: evo nam opet Đilasa koji će nas kao pretendent na pastirsko mesto podsetiti na državni kapitalizam koji je takođe u stanju da sačuva javno dobro i interes, tako da ćemo i u budućnosti imati samo borbu za bolju upravu i ništa više.

Dakle da bi čovek znao o čemu se ovde radi, mora ili da učestvuje u ovom poslu, ili da se osloni na izveštaje koje donose institucije i organizacije koje prate ovo preduzeće. Na raspolaganju imamo i tumačenja koja raznose mediji, ali koja se prikupljaju na najrazličitijim stranama i izazivaju reakcije i na najmanje očekivanim mestima. Mestima za koja nismo možda ni čuli i za koja nikada ne moramo saznati, pošto su u pitanju radnje i pogoni u kojima se odvija proizvodnja koja je po definiciji daleko od reklamnih svetala i pobedničkih slogana kojima se pregaoci sokole i drže budnima. Radovi su ovde dubinski, a prema glasinama koje nisu samo glasine ovih prostora – i podzemni. Radništvo u njima se mora držati u stroju, a za to je potrebna manje bučna disciplinska praksa i slogani koji se šire više kao glasine, i o kojima se javno mora ćutati. Ako to shvatimo, zaključićemo da je u Srbiji uvek u pitanju neki ozbiljan posao i poduhvat, oko kog nije preporučljivo raspitivanje. Ali sebi ipak možemo dopustiti praćenje logike iskaza koji su za javnu upotrebu, pa će nam sigurno biti dozvoljeno da kažemo da u ovaj projekat mora biti uključen i onaj ko upravlja privredom i tokovima novca. Tako stvar stoji već u definiciji prestonice koju nosilac projekta drži na svom sajtu i kojom se ističe da je „najznačajniji legat projekta… stavljanje kulture u sam centar društvenog razvoja i posmatranje kulture kao ključa za privredni razvoj društva utemeljen na znanju, inovativnosti i kreativnosti”1.

Pretpostavljamo, dakle, da je učešće u poslovima Fondacije 2021, dakle u radu gradske vlade ili kabineta u kome se okupljaju oni koji odlučuju o ovom procesu, dobar način da se čovek obavesti o tome kako zaista stvari stoje. No kako nisu svi uvek u prilici da zasuču rukave (ili je čak i ne traže), lagodniji pristup informacijama o tome šta se događa sa Evropskom prestonicom kulture nudi se preko spomenutih izveštaja učesnika, a koje je formalni nosilac odgovornosti za posao učinio javno dostupnim. Dakle pored reklamnih i najavnih obaveštenja o dešavanjima i onome šta ćemo imati prilike da vidimo i čujemo, sajt Fondacije nudi posetiocima i masu dokumenata, među kojima su izveštaji i nacrti projekata, budžeti i programski planovi, ali i po koje saopštenje ili zaključak nekih okupljanja, čak sastanaka, i sa drugim zainteresovanim stranama. Jedan od njih je već privukao pažnju zainteresovane javnosti, pa da joj se i mi pridružimo.

Eksperto mi petas

U pitanju je Izveštaj Panela nezavisnih eksperata, dakle jedna benigna stvar i bezazleno društvance na okupu za monitoring, i koje se ne mora jako iznervirati ako mu se pridružimo i zatražimo barem reč tumačenja rečenog na mestu na kome takođe nismo bili. O ovom izveštaju je bilo reči u medijima, i usledila su gostovanja na televiziji i sučeljavanja aktera koji su se interesovali za rad prestonice. Predstavnici prestonice, tačnije Fondacije (2021), odgovarali su na pitanja voditelja koja su pokrenuli novinari koji su se raspitivali o zaključcima ovog monitoring-sastanka, a pre svega za kritičke napomene Panela. Sami novinari su pokušali istražiti još ponešto, a mi smo zapamtili prigovore na transparentnost troškova i njihov iznos kada je u pitanju kupovina i reparacija famoznog „kampera”2, mobilnog studija kojim bi se predstavnici prestonice i njihovi saradnici provozali krajem i razglasili narodu da smo prestonica kulture, a osvrnućemo se posebno na onaj ekspertski iz oblasti umetničke kritike, i koji je našim junacima prigovorio nedostatak vizije i umetničkog programa, te da je opravdano to što će on javno podeliti zabrinutost zbog festivalizacije ovog izvanrednog događaja, a zapravo projekta kulture i kulturne politike Novog Sada.3

Koliko šta košta i treba li tu tražiti osnov kritike i politike iz takve kritike, mislimo da nije nužno. Svaki posao podrazumeva masu problema i uvek teških uslova za njihovo rešavanje. Da li je nešto moglo jeftinije i bolje, teško je proceniti dok ne zauzmete mesto izvođača ovakvih radova i dok se ne suočite sa državom od koje zavise ovakvi poslovi. To što je predviđeno i obećano, uopšte ne mora da se ostvari. Iskustvo nam govori da će i u ovom poslu biti masa neplaćenog rada, neispunjenih obećanja i neubedljivih izgovora. Ko s državom tikve sadi, o glavu mu se obijaju. Ljudi već napuštaju brod koji plovi uspesima, a i sami već možemo primetiti ko u javnosti govori o čitavom projektu i na koji način. Sam govor, leksika reklamera, nije pogodan način za razvijanje bilo kakve vizije, čak ni u javnom prostoru. Za viziju je potrebna saradnja, a svako ko se bavi kulturom u Novom Sadu, zna da se saradnja sa vlašću svodi na simulaciju. Vlast koja je u permanentnoj kampanji nema ni politički program, a kamoli umetnički za jednu ovakvu igru sa ležernim kulturnjacima kakvi su umetnici (najuže zaintersovana javnost, ili najzaintersovanija javnost kada je u pitanju umetnički program), i koji po prirodi stvari posao započinju prigovorima i kritikom svega postojećeg. Nezvisni eksperti sigurno baštine nasleđe umetničke kritike, iako su u obavezi da se drže fraza i idiotskih koncepata, kakav je postala i „kreativna industrija” napustivši mesto svoje proizvodnje, a ono je, dakako, bilo kritika – društvena i politička, pre svega. Komodifikacija i masovna produkcija u kulturi su predmet kritike i koncept kritičkog pristupa društvenim činjenicama, i radnici na njegovom stvaranju su najmanje očekivali da će od njih neko praviti vrednost. No kako odoleti kulturalizaciji kada smo na poslu proizvodnje i stvaranja upravo kulture. Kulturnjacima zameriti kulturalizaciju je besmisleno, koliko i festivalizaciju kampanjskim radnicima i promoterima vlasti i zajednice kojom ova upravlja i nudi je okruženju na eksploataciju i istraživanje.

Repulsado mi petas

Ono što sami možemo zapaziti i javno saopštiti jeste činjenica da prestoničarska kampanja nije uspela u tome da podrži nezavisni sektor u kulturi Novog Sada kako je bilo ne samo očekivano, već i dogovoreno. O tome možemo sami napisati izveštaj, a građu za njega smo već počeli da delimo sa zainteresovanom javnošću. Kao prvo, ni Fondacija ni gradska vlast nisu uspele da naprave fond za sufinansiranje evropskih projekata organizacija civilnog društva koje deluju u Novom Sadu. One će ostati na jaslama republičkog fonda, jer je, prema rečima odgovornih i deklarativno voljnih učesnika u pregovorima sa nezavisnom scenom, i Republika partner u projektu Evropske prestonice kulture. Gradonačelnik Novog Sada je to od početka najavio i to tonom kojim kao da govori o bratstvu, a ne tek o institucionalnoj povezanosti različitih nivoa vlasti Republike Srbije.4 Prema tome, sve gradske organizacije koje uđu u evropske projekte, moraće da se obrate republičkom ministarstvu po već uhodanoj proceduri, koja je srećom još uvek tu i za vreme titularenja evropskom prestonicom.

Institucije koje smo pokušali da uspostavimo pregovarajući sa gradskom vlašću, učestvujući i u pisanju Akcionog plana gradske strategije za kulturu, bile su na obostranu korist i mi smo ih predlagali za prinos evropske prestonice kako bi se ohrabrila da i ona pomogne uspostavljanju barem jedne od njih. To nije urodilo plodom, i vlast čak nije prepoznala mogućnost da i svoju transformaciju investira, barem u političku viziju prestonice, ako već ne zna da ugodi umetničkoj. Da smo u tome uspeli imali bismo evropsku produkciju u samoj insitucionalnoj strukturi uprave kulturom, a ne samo u kulturnoj produkciji, u kojoj se ljudi uglavnom snalaze sami i tu je skup problema daleko nepregledniji. Nismo dakle uspeli.

Potom smo na samom političkom terenu, terenu na kome ne radimo ni u kakvoj saradnji sa gradom, pa ni sa kulturnim upravljačima, sreli Fondaciju i istu tu upravu kako radi na uključivanju ljudi u prestoničku ceremoniju. Procesiju vlasti koja obilazi kvartove i javlja ljudima da se sjajne stvari dešavaju u gradu i da sada imaju priliku da kažu šta se njima sviđa. Šta bi recimo voleli da vide u svom kraju i kako bi sami uredili svoj kraj u skladu sa idejom dobrog raspoloženja i prestoničkog duha.5 Razume se da na takvom mestu neće proći izveštaji o tome kako je nemoguće bilo šta uraditi bez saradnje sa vlašću, korupcije ili neuspeha. Zatvorenost institucija za rad sa ljudima, za saradnje koje se uspostavljaju problemskim razmišljanjem o sopstvenoj poziciji, evidentna je i razumljiva jer je nedopustivo raditi dok traju svečanosti – a njih je ko crvenog slova u crkvenom kalendaru, u kome bi trebalo napraviti prostora za nove svece i petke s obzirom na navalu mučenika. Stvarni problemi su zaista problematični. Eksperti izbijaju pred njih sa svih strana. Ni jedna adminstracija ne raspolaže takvim brojem učesnika u problemu. Osećaj da nas je premalo u upravi svi delimo. Upoznali smo se sa njihovim radom i čuli: fali ljudi, fali i prostora. O sredstvima i ne sanjaju, pa smo našim crnim kompjuterom gledali da stvorimo priliku da pomognemo, ali ni to nije uspelo.6

Dakle, srećemo karavan novih mesta bez kampera na terenu – jer okupljamo se u mesnim zajednicama, a nalazimo se u jednoj, upravo onoj koja nam ne otvara vrata. Ljudi iz cirkusa se tada sklanjaju u stranu i javno poriču svaku saradnju sa EPK. Čak je i član upravnog odbora, prisutan na tom društvenom skupu i zadužen za izlaganje dela projekta „Nova mesta“, izjavio da nije član tima i da je tu pod ugovorom – dakle bez ikakvog uticaja na odlučivanje, misleći da se tako rešava i utiska da učestvuje u njemu7. U fondaciji koja okuplja sve samu invenciju! Sociološkinje koje su zadužene za rad sa narodom takođe ostavljaju problem našim, kako su rekle, „ličnim odnosima”, i mi ne možemo a da se ne složimo sa njima: sociološki zahvati su obično mnogo širi.

Nakon toga odlučujemo da pozovemo ljude koji donose odluke. Ko to može biti nego oni koje srećemo na događajima, a ispostaviće se i onaj koji javno istupa u ime svih u timu. Razgovaramo o problemu tako što iznosimo svoj i ništa ne uspevamo da se dogovorimo. Imamo prepisku, pamtimo rečeno. Minimalni dogovor je da nije tačno da neko nešto neće, nego samo ne može. I to je nešto. Zašto ne bi moglo?, očito više ne može da se postavi ni kao pitanje. Šteta. Moraćemo to da saopštimo Panelu, i da na tom sastanku učestvujemo, ako već nigde ne možemo da otvorimo vrata. Hoće li nam se otvoriti, videćemo. No, budući da se dopisujemo sa javnošću i sa njom tumačimo šta vidimo i čujemo, zajedno, mi ćemo računati da smo na tom sastanku već bili, naravno, samo ukoliko ne budemo pozvani na sledeći. I ne radi se tu o reprezentaciji. Mi za to nemamo kapacitet: reprezentaciju čine najbolji, a nas je koliko nas ima. Rečju – svi. Podsetićemo zato i mi na nešto, a to je da je i do nas došla glasina da kritička i demokratska javnost ne veruje da je Evropska unija na strani ljudi, već vlasti koja joj služi nečemu, čak i kada guši demokratiju i slobode onih kojima treba da upravlja, odnosno kada dovodi u pitanje vrednosti u ime kojih nas poziva na saradnju.

Napisali smo pismo u kome saopštavamo šta se dešava i o tome će do objavljivanja ovog teksta javnost biti upoznata.8 Tamo smo naglasili ono što smo smatrali strukturom spektakla, kampanji koja je stalna i jedina politička aktivnost u zemlji, prebrojavanju i okupljanju, mobilizaciji, i što je zapravo u osnovi festivalizacije oko koje su se zabrinuli eksperti. Ekspertiza zahvata produkcijske osnove, ili uslove u kojima se jedna proizvodnja odvija, a ovi nisu samo tehničko-tehnološki, a ni pravni. Politički su kada su živi, a kada nisu onda su bilo koje strukture, jer je ona (struktura) tada interpretacija kojom se i ovekovečuje. Kampanjerosi će već izvući neki narativ za sebe, a svi mi možemo birati koji nam drago za naše privatne upotrebe. U tome je i sav potencijal stvaralaštva jedne sredine, i na to se ne treba žaliti. Ali ni time hvaliti, jer njega neće zahvatiti ni jedan Kaleidoskop ukoliko i sam ne stane na teren produkcije i interpretacije, kritike (umetničke pre svega!), a ne tek obaveštavanja čega sve ima u našem gradu i što vam želimo predstaviti.9 Hoće li Kaleidoskop izvesti jedno od dešavanja u okruženje i tamo mu napraviti promociju? Sumnjamo.10 Rad na evropskom povezivanju umetnika nije prekinut samo na instituciji finansiranja, već i na ovoj elementarnoj – na instituciji razgovora. Čak je i ona ispresecana parolama i sloganima. Usred razgovora sagovornik počinje da deklamuje i podseća! Razgovor se automatski prekida i ta institucija je na čekanju, ako nije i bušna.11 Nema druge nego krenuti putem mišljenja koje se neće odvijati kroz razgovor. Plašimo se da smo još dalje od politike, ali to i ne mora biti problem ako znamo da sada samo pišemo tekst i da nismo na mestu politike.

Ne mislimo pritom samo na naše razgovore sa vlašću. Sa njom pregovara i umetnik. Tako dođe do saradnje sasvim naročitog tipa. O nekakvom mestu mišljenja je sigurno reč, i za pretpostaviti je da je to mesto umetnosti – savremene sasvim sigurno. Umetnik sam kaže kako treba predstaviti vlast i zemlju i sve je rešeno. Na vama je, dakle na Fondaciji i vlasti, da samo promovišete umetnika. Sve ostalo će on završtiti, bez brige. U sigurnim ste rukama vizije – umetničke, kakva se na Panelu i zatražila.

Ali teško je probijati se do umetničkog na svakom božijem mestu. Još teže je kada se kulturalistički sociologizira u kampanji koja treba da pobudi inventivnost i sreću – evropski duh. Dokazivati da je kultura način života je krajnje besmislen zadatak, da nije ni za seminarski. Uzeti za tezu školsku definiciju, čak naslov, krajnje je zaludan posao ako niste ozbiljni u njemu i ne nameravate da to radite čitav život. No ovo je kampanja i radi se o praktičnom, u našem slučaju kaleidoskopskom dokazivanju teze-naslova-definicije. Čitajući intervju sa Vremenom, saznajemo da je kaleidoskopno dokazano još nešto: kultura je „kultura zajedništva“, a sam kaleidoskop, koji je zapravo „način življenja“, to i dokazuje. Više o tome imamo u ovom broju Vremena o kome pričamo, i ne bismo se dalje upuštali u kruženje besmislica koje bi trebalo prihvatati kao parole, a zapravo su slogani. Budući da su pobednički, i već su objavljeni u čitanom kritičkom mediju, njima se ne moramo detaljnije baviti: čitav spektakl pregnantno je izložen u formi intervjua sa četiri pitanja koje je sam list postavio direktoru Fondacije, i ukrasio ga interpretacijom iskaza njegovih najbližih saradnika, i koji su takođe junaci naših zgoda iz kojih crpemo primarno iskustvo12.

Naše protagoniste ćemo sa zadovoljstvom ostaviti evaluatorima, Novosadskom univerzitetu, jer on najbolje zna kojim udžbenicima se širi sociološka katedra po univerzitetu i zauzima poziciju opšteg mesta, metodološki rečeno predmeta, za sve grupe i pravce učenja, i kojom ocenom će oceniti kaleidoskopsko dokazivanje teze kojom uče i vaspitavaju studente čitavog univerziteta. Kultura je način života! Panel će sigurno imati instrumente i za procenu uloge evaluatora čije je uključenje u EPK tim zdušno pozdravio. Prema tome, Panel nije rezultirao samo primedbama, kako bi kritički nastrojena javnost mogla očekivati ili priželjkivati, već on sadrži i neke pohvale. Da su panelisti u stalnom riziku od nerazumevanja stvarnog procesa i stanja stvari moramo prihvatiti i ne uzeti im za zlo. Insistiranje na projektnom predlogu EPK, odnosno na famoznom Bidbuku, nužan je korak za svakog ko je odobrio projekat o kome ne zna i ne može ništa znati dok ovaj ne bude realizovan – ili ne – ali nakon toga budućnost saradnje između aplikanta i raspisivača projekta može biti deo neke druge priče. Šta se zbiva sa propalim prestonicama – sa razbaštinjenim naslednicima titule ili kockarima koji su proigrali šanse koje je nasledstvo nudilo, niko ne zna niti ga interesuje. Kultura se vraća u svoju kolotečinu, a sa njom i sve ono što je obećala pokrenuti i ubrzati. Tok stvaralaštva se nastavlja i o njemu nikada neće biti nužno bilo šta znati.

Grupa za konceptualnu politiku

1 Šta je Evropska prestonica kulture?, Fondacija “Novi Sad 2021”: http://novisad2021.rs/sta-je-epk/?jez=lat

Fondacija Novi Sad 2021: Za kombi star 22 godine – blizu 40.000 evra!?, ekipa VOICE – Vojvođanski istraživačko-analitički centar: http://voice.org.rs/fondacija-novi-sad-2021-za-kombi-star-22-godine-blizu-40-000-evra/

Novi Sad 2021: Privatna prestonica kulture, Natalija Jovanović: http://javno.rs/analiza/novi-sad-2021-privatna-prestonica-kulture

Nova mesta” je projekat Fondacije Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture“, koji je „pokrenuo proces uređenja malih javnih površina u Mesnim zajednicama i prigradskim naseljima u Novom Sadu. ‘Nova mesta’ metodološki uvodi direktno učešće građana u proces dizajniranja javnih prostora, koji su kroz predloge lokacija za realizaciju, ankete i fokus grupe dali ključne odrednice za raspis urbanističko-arhitektonskog konkursa koji je završen 15. septembra pod stručnim vođstvom Društva arhitekata Novog Sada“: http://novisad2021.rs/rezultati-izbora-najboljeg-resenja-za-javne-prostore-u-novom-sadu/?jez=lat

6Koji crni kompjuter“ je uprav(i)no delo umetnosti, nastalo saradnjom Grupe za konceptualnu politiku i učesnika na projektu Mišljenje umetnika ili katastrofa – savremenih umetnika Slobodana Stošića, Borislava Prodanovića i Zorana Todorovića. U pitanju je intervencija u okviru koje je suprotno dozvoljenim i normiranim konkursnim procedurama kupljeno osnovno sredstvo za rad – laptop kompjuter – koje nije ostalo na uživanje organizaciji čiji je ovo projekat, već je kao deo izveštaja projekta predat Gradskoj upravi za kulturu, putem koje je i podržan, kroz konkurs za projekte u kulturi 2017. godine.: https://www.gkp.org.rs/najave/grupa-za-konceptualnu-politiku-vas-poziva-na-hepening-za-koji-bi-bilo-lepo-da-se-dogada-cesce-koji-crni-kompjuter/

„Napravi nova mesta” je događaj u okviru projekta „Nova mesta” Fondacije „Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture”, koji se odigrao i u mesnoj zajednici „Omladinski pokret” 27. marta 2018. godine. Događaj je za cilj imao da okupi stanovnike ove mesne zajednice da bi izabrali i ubuduće uredili otvoreni javni prostor na teritoriji koju ona obuhvata. Događaj su vodili predstavnici Fondacije „Novi Sad 2021”: Darko Polić, doktor arhitekture, stručnjak za urbano planiranje i član Upravnog odbora Fondacije, sociološkinje Višnja Baćanović i Bojana Kulačin. Pored nekolicine komšija, glavni sagovornik timu Fondacije bio je Dane Basta, predsednik saveta mesne zajednice „Omladinski pokret”, a događaju su prisustvovali članovi i članice Omladinskog centra CK13 i Grupe za konceptualnu politiku koja ima svoje sedište na teritoriji ove mesne zajednice, ali ne i pristup korišćenju njenih prostornih i svih drugih resursa za organizovanje sopstvenih javnih događaja.

OTVORENO PISMO Panelu nezavisnih eksperata projekta Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture, GKP: https://www.gkp.org.rs/lokalne-politike-i-urbana-samouprava/otvoreno-pismo-panelu-nezavisnih-eksperata-projekta-novi-sad-2021-evropska-prestonica-kulture/ i Decentralizacija kulture u evropskoj prestonici bez lokalne samouprave, prateći tekst uz Otvoreno pismo, GKP: https://www.gkp.org.rs/lokalne-politike-i-urbana-samouprava/decentralizacija-kulture-u-evropskoj-prestonici-bez-lokalne-samouprave/

Naš predlog prestolonaslednicima je bio da bi EPK trebalo da ima čak jedan most više, i nazvali smo ga nultim (pored njihova četiri, koja su aplikacijom EPK projekta predviđena), i da u projektu bude podrška – institucionalna i finansijska – onome što već postoji i što i bez grada i ove države uspeva da preživi i da stvara na polju kulture. Mislimo, naravno, na nezavisnu scenu i organizacije civilnog društva, ali ni to nije prošlo. Zauzvrat smo zato mogli dobiti ovo što sad zovu Kaleidoskopom, a što je zapravo javni osvrt prestonice u svom reklamnom duhu – dakle reklamni osvrt – nečega što nije naš proizvod i što samo nudimo zainteresovanoj administraciji i pokojem zalutalom ljubitelju kulturnih sadržaja.

10 Kaleidoskop kulture je nova platforma Fondacije ‘Novi Sad 2021’ koja povezuje umetnike, ustanove kulture, nevladine organizacije, građane, odnosno publiku iz Novog Sada i okoline i posetioce našeg grada. Delo je zajedničkog kreiranja prostora i programa kulture koje, kroz različite umetnosti, predstavlja jedinstvenu sliku raznolikosti i bogatstva grada.”, citat sa veb sajta platforme: http://www.kaleidoscope.rs/#about Kaleidoskop je, dakle, platforma koja je trajala oko mesec dana (25.08 – 30.09.2018.) i u sebe je uključila sve projekte organizacija i javnih institucija koji su svakako predviđeni da se realizuju u ovom periodu i koji su već podržani putem regularnih konkursa za projekte u kulturi za 2018. godinu i to sva tri nivoa vlasti: Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada, Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama AP Vojvodine, Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.

11 Sastanak sa predstavnicima Fondacije „Novi Sad 2021” održan je 11.05.2018. godine u Omladinskom centru CK13, povodom i njima upućenog Otvorenog pisma i apela za otvaranje mesnih zajednica za građane i njihova udruženja na teritoriji opštine Novi Sad: https://www.gkp.org.rs/lokalne-politike-i-urbana-samouprava/gkpck13-otvoreno-pismo-i-apel-za-otvaranje-mesnih-zajednica-za-gradjane-i-njihova-udruzenja-na-teritoriji-opstine-novi-sad/ s obzirom da slobodno koriste prostore mesnih zajednica za realizaciju projekta Fondacije pod nazivom „Nova mesta“, dok organizacije civilnog društva u istom trenutku njima nemaju pristup. Sastanku su prisustvovali: članovi i članice Grupe za konceptualnu politiku i Omladinskog centra CK13, i ispred Fondacije njen direktor Nemanja Milenković, dr Lazar Jovanov – samostalni stručni saradnik za participativne projekte i Milica Rašković – viši stručni saradnik za participativne projekte u okviru projekta „Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture”.

12 Jedinstvena slika različitosti, tekst Nataše Gvozdenović u časopisu Vreme br. 1442, 23.08.2018.: https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1620042

print

Posted by Zoran Gajić

Leave a reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *